MIRA JE POBEDILA SMRT I POSLE GODINU DANA U BOLNICI DOŠLA KUĆI: Muž joj je zario nož u srce, a reakcija prijateljica ju je DOTUKLA

Zloba i zavist su najljući neprijatelji jednog dugogodišnjeg prijateljstva. Sad ova osećanja ne idu jedno sa drugim, ali lažemo se ako mislimo da prijateljstvo nikada ne oseti zavist, ljubomoru, zlobu i nekada upravo zbog toga zahladne odnosi između dobrih prijatelja. Ako je prijateljstvo pravo, prevazići će sve nedaće. Međutim, mnoga pucaju upravo zbog toga i zažalimo što smo imali ikada bilo šta s takvim ljudima koje smo smatrali prijateljima. A za neke ljude za koje smatramo da su nam prijatelji i ne znamo šta nam misle.

Prijatelji se najbolje vide u muci, kad nam treba pomoć, kad nam treba zagrljaj, podrška, lepa reč... Ovo je priča o razočarenju naše čitateljke.

"Dugo godina sam prijatelj sa Mirom, naša deca su zajedno odrasla, muževi nam se dobro slažu, putujemo zajedno svuda. Nisam joj prijateljica iz detinjstva, ja ih i nemam seleći se iz grada u grad, iz države u države, ali kad sam se skrasila, ona je bila tu prva prava prijateljica. Preležale smo razne bračne krize, prevare, razočarenja, dečije bolesti, pubertet, smrti najbližih, bilo je tu mnogo smeha, radosti, ali tuge, bola i životne borbe. Kad smo mislili da smo uplovili u najmirniju životnu fazu, doživeli smo šok. Mira se razbolila, teško, neizlečiva bolest, kažu, mi mislimo da može da pobedi. Bolnica je postala njena druga kuća, hemoterapije, operacije, opet hemoterapije. Bila je snažna, a mi smo pokušavali da budemo uz nju, da je bodrimo, ružimo. Padala je psihički često puta, malo je i promenila svoju ličnost, ali zar nas bolest ne promeni. Ja sam pokušavala da razumem sve njene faze, ali ne može svako. Trudila se da njena bolest ne smeta njenoj deci, čak je i supruga oslobodila obaveze prema njoj jer je videla da se umorio od dolazaka u bolnicu, obaveza kod kuće koje ona više nije imala jer je neprestano u bolnici. A onda jedna lepa vest, može kući, zasad je zdrava.

Savet je bio jedan, nema sikiracije, stresa. Radovala se konačnom dolasku kući, deci i suprugu. I onda je doživela šok. Sve se promenilo kada je posle godinu i po dana postala ponovo stalni član porodice. Njeni dečaci su se promenili i ona im više ne treba. Njeno prisustvo im je počelo smetati, a još jedan udarac. Njen muž je više ne voli, našao je drugu i sad želi razvod. Može da traži od njega šta hoće, ali on sa njom više ne može da živi. Kada mi je to saopštila, nisam mogla da verujem. A on je izgleda kod svih već pravio prostor da je ona kriva, njena promena u ličnosti, da je naporna, mada nikada nikom nije rekao ono glavno, da se borila za život, da je bila skoro na samrti, da se zbog njih izvukla i odlučila da živi. Sad je sama i napuštena.

Nema krov nad glavom, deca neće da idu sa njom, nema više ušteđevine, ali sve će to da preboli i preživi, a kako će bez dece a i muža s kojim je više od 25 godina?! Uz nju sam, njena čudna raspoloženja, euforije, pokušavam da joj budem oslonac. Našle smo se zajedno sve njene drugarice, nema nas mnogo. Kažu ljudi prave prijatelje možeš na prste jedne ruke da nabrojiš. Bojim se da je i da jedna ruka mnogo. Prva rečenica svih njih bila je: Sama je kriva! Šta sad ona hoće? Uvek je bila smor, htela je da bude u centru pažnje, galamila, provocirala, bila nesigurna u sebe... Mislim da je za sve ona kriva. Ona ga je oterala od sebe, njene promene raspoloženja", na te reči sam zanemela. Dobro, ako je takva, zašto ste joj prijatelji, i zašto je niko ne može razumeti kad je euforična i kada takvim ponašanjem želi da sakrije koliko je povređena. Ona će iz toga da se izvuče, jaka je, več je pobedila smrt, pobediće i ovu malu nedaću koja se zove život. Nije razvod kraj sveta. Ali ja moram da tražim nove prijatelje, a i ona. Ili smo dovoljen jedna drugoj. Samo sam htela da kažem da danas malo pravih prijatelja ima, nažalost.

kurir.rs