Pravila svetkovanja ustanovljena su odavno, ali smo ih vremenom iskvarili. Danas je postalo moderno da se na slavu donose čitave kese puno „milosti“ ili „miloštva“, kako kažu u Krajini. Stariji svet se sigurno seća da se na slavu nosila narandža, čokolada, a u Staroj Hercegovini poseban hleb sa kockom šećera u sredini (gurabija).

Običaj nošenja "kesa" ustalio se zbog prenošenja slave iz stare roditeljske kuće u stan, pa se na slavu ide kao „u goste“, a ionako se retko viđamo, od slave na slavu. Nije da je nositi kesu za slavu jeres, ali jeste jedan od oblika tužnog malograđanskog mentaliteta u kome se kasnije „meri“ i odmerava ko je, koliko, kome i šta donio za slavu. To je već protivno duhu i smislu slave koja treba da nas objedinjuje u velikome, a ne da razdeljuje u sitnicama.

Takođe, vreme praznovanja slave nije označeno nikakvim kanonom, kao ni dužina praznovanja. Kod nas se, kao i u svemu, preteruje, pa jedni slave „Ivkovu slavu“ od tri dana, dok nas poneko suzdržano pozove „na ručak, u 14 sati, molimo budite tačni“.

Ni jedno ni drugo nije baš primerno i pokazuje ili razmetanje ili suzdržanost. Koliko ćemo biti nekome na slavi i kada ćemo doći zavisi od mogućnosti domaćina (treba biti obziran i ostaviti prostora u kući i snage kod domaćina i za druge goste), ali i od naših obaveza.

Slava ne treba da bude povod za kafansko ponašanje, ali svakako da sa bliskim ljudima treba da podelimo mnogo radosti, smeha, a, ako je običaj, i pesmu i šalu, sve sa merom, i sve sa osećanjem da suština slave jeste proslava hrišćanske sabornosti, a ne boemskog života.

0602-shutter.jpg
Shutterstock 

Kuir.rs/cudo.rs/protojerej-stavrofor Dr Darko Ristov Đogo