SAMO NJENA DUŠA ZNA KROZ ŠTA JE PROŠLA: Žena usvojila bebu pre 7 godina i preturila je SVAŠTA preko glave, ali nije ODUSTALA!

Proces usvajanja deteta nije ni lak ni kratak proces. Šta se sve dešava zna samo onaj ko je prošao kroz sve to.

Korisnica Tvitera iz Bosne, odnosno BiH, je rešila da podeli sa celom zajednicom krož šta je sve prošla i kako je teklo usvajanje, odnosno ceo proces. Sve se desilo pre sedam godina, sin je veliki dečko, a cela priča je privukla mnogo pažnje širom regiona.

Slučajno u priči danas poznanica jedna sazna da sam usvojila dete pre sedam godina. Sva usplahirena, postavila mi je 100 pitanja u minuti, jer i ona želi, a sve sto je čula, nije baš ohrabrujuće. Tako da, evo jedan niz, koga zanima kako to ide.

Prvo napišete pismo pa ga pošaljete svim opštinskim i kantonalnim centrima za socijalni rad. Posaljete i u RS, iako su slabe šanse da ce vas zvati i drugog entiteta, ali pokriješ sve što možeš. Pismo da bude lepo, iskreno, i nemoj da se*uckate i tražite ovaj ili onaj pol deteta, nacionalnost bože me oprosti, il boju očiju i slična s*anja. Dete je dete. I šaljite ta pisma redovno, svake godine, ako ne upali brzo.

Svi hoće bebu, al naša je administracija toliko spora da čak i kad se biološki roditelj odrekne roditeljskih prava odmah po rođenju, i nikad više ne vidi dete, našoj administraciji treba godinu dana minimum da se sva procedura završi i dete bude spremno za usvajanje. Imajte to na umu.

Imajte i na umu da iako je puno dece po sirotištima, većina njih nisu za potpuno usvojenje jer ih roditelji posećuju povremeno, ili zovnu na telefon. Zakon je ovde fulao, i nije na strani deteta. Takođe imajte na umu da koliko god su osnovne potrebe deteta u sirotištima zbrinute, ono tamo nema ni deo onoga što detetu treba, a to mogu da pruže samo roditelji, samo porodica. Razliku na detetu videćete samo mesec dana nakon što ono dođe u vaš dom.

Nakon što ste poslali pismo, javi vam se vas opštinski centar i uzme vas u obradu. Tu imate razgovore sa sociologom, psihologom i socijalnim radnikom. Potraje to, dok se ugajgule termini, a istresu vas iz gaća s pitanjima. Onda oni to pošalju svim opštinskim centrima.

Onda čekate. Ako imate sreće kao mi, pozovu vas iz jednog od centara kroz godinu i kažu imamo dete potencijalno za usvajanje. Onda idete još jedan krug istih tih razgovora, gde vas istresu i izvrnu naopačke. Kažu vam, niste jedini kandidati. Čekate mesec dana.

Onda, ako opet imate sreće kao mi, zovnu vas jedan dan i kažu vam, odabrali smo vas, za mesec dana možete doći da upoznate dete. Do tad prikupite papire. Sve papire što se ikad iko u državi setio da traži. Kosta oko 400 km čini mi se, i mnogo vremena i živaca.

Još čekate, snabdete se ksanaksom jer ste se otrovali cigarama iako inače ne pušite, ali nužno je, da ne skiknete po šavovima. Malo se smirite. Savetujem idite u kafane i lumpujte jer kad dođe dete necete zadugo.

U međuvremenu kupite neku garderobu za bebu, krevetić, sedalicu. Izvaraju vas, jer nemate pojma ni o čemu, ali ste srećni ko prasci u blatu i baš vas briga. Garderoba bude mala, ili velika, ali who cares (koga briga), snaći ćete se već.

Onda dođe taj dan, vi se skockate i namirišete ko da se udajete/ženite i odete u sirotište, ruke vam se tresu od nervoze, ali srećni ste. Onda ugledate svoje dete kako vam pruža ruke i tu vam se desi ljubav na prvi pogled. Sva briga i sumnje i nedoumice u tom trenutku odu u vazduh i ti budeš klupko čiste nepomućene sreće. Tog trenutka i svih detalja sećaš se kasnije celog života. Al nek vas neko slika, to će i detetu i vama biti draga uspomena.

Par dana dolazite tako po sat dva da se upoznajete i igrate, i svaki put kad se rastajete, srce vam se cepa i imate osećaj da cete precrknuti. Ja sam plakala od posete do posete. A nisam neka plačipi*ka. Ali eto, samo želiš da ga vodiš kući.

Jedan dan vam daju da ga odvedete kući na nekoliko sati. Tu umrete 1000 puta od straha, šta ću sad. Prvi put u životu menjate pelene, al je okrećete naopako što skontate kad imate hrpu pokakane odeće i čudite se kako svi hvale taj pampers koji je nikakav.

Onda opet malo crknete kad ga morate vratiti nazad, ali ubrzo prođe sedam dana i konačno može s vama kući. Zapravo. Zapamtite taj datum kao vaš novi rođendan. Toliko sreće opisati se ne može.

E tu postane malo guravo, jer vi naravno nemate nikakvog pojma o bebama i sve učite u hodu, a usput se navikavate jedni na druge. Jer vi njega možda volite na prvi pogled, al njemu treba vremena da stekne poverenje. Ali dajete sve od sebe.

Socijalna služba vam da šest meseci navikavanja i prilagođavanja. U tom periodu dolaze vam kući, opet prolazite razgovore i testove, opet vas istresaju do sedam kolena unazad. Ali imate tu malu mrvu koja donese radost ne samo vama nego celoj vašoj porodici. Tih 6 meseci je za poseban niz, pa neću dalje sad. No kad prođe, opet idete da vadite sve one papire, jer ne smeju da budu stariji od 6 meseci, i jedan dan idete u centar i potpisujete ugovor, svi zajedno, i to bude kao venčanje, samo lepše.

Nek vas neko slika. Tu se upišete da ste mu roditelji, da je on vaš sin, promenite mu prezime, i ime ako se na njega ne odaziva kao što moj sin nije. I to je to. Piece of cake (lagano) spram online nastave bogami. Ko se odluči, vredi svega. Srećno!

(Kurir.rs/A.M.)

Bonus video: