6 MESECI ŽIVOTA KAO U HOROR FILMU: Živela sam u novom stanu i dešavale su mi se jezive i BIZARNE stvari, mislila sam da LUDIM

Amerikanka Amber Don je davinih devesedestih 6 meseci živela u horor filmu.

Imala sam 20 godina kada sam se 1995. godine preselila u gradić Inumklo kako bih bila bliže svojoj porodici. Iznajmila sam stan na poslednjem spratu zgrade. Međutim, prve noći, dok sam pokušavala da zaspim, činilo mi se da čujem korake iznad sebe.

U narednih nekoliko meseci, počela sam da primećujem bizarne stvari. Kupila bih pakovanje od šest sokova, a zatekla samo četiri. Kupila bih nekoliko instant supa i opet videla da dosta fali. Primetila bih da su vrata koja sam pouzdano zatvorila otvorena kada dođem kući s posla.

To me nije plašilo već zabavljalo jer sam bila uverena da to moj brat, koji je imao ključ, dolazi i gosti se. Sa ovom pameću, znam da nije bilo tako jer bi moj brat takođe iza sebe ostavio i kamaru prljavog posuđa.

Onda sam nabavila štene. Dok sam ga privikavala na vršenje nužde, držala sam ga u kupatilu. Jednog dana, vratila sam se s posla i videla da sam imala poplavu u stanu. Štene je bilo u umivaoniku. Nikako nije moglo da se samo popne tamo, neko je morao da ga tamo prebaci.

Sve vreme i dalje sam čula korake. Postojao je otvor na plafonu za koji sam pretpostavljala da vodi na tavan. Pitala sam stanodaku da li postoji šansa da je neko tamo. "Nema šanse, to su sigurno rakuni ili veverice", uverila me je.

Onda sam se jednog dana razbolela. Nisam otišla na posao. Ležala sam ceo dan a uveče, u 11, ugasila sam sve, otišla u kupatilo da se istuširam i zapalila sveću. Dok sam ležala u kadi, primetila sam da je otvor na tavanici otvoren. Odjednom je počelo da mi zuji u ušima i obuzela me je panika. Sve se sklopilo - koraci, hrana, štene...neko je u mom stanu.

Prvo što sam pomislila je bilo: Da taj neko hoće da me ubije, do sada bi to uradio. Već pola godine ima potpun pristup mom životu. Pretpostavila sam da je ili muškarac ili neko dovoljno visok da se tamo penje bez merdevina.

Znala sam da moram da ostanem pribrana da tog uljeza ne bih prepala i izazvala neku njegovu reakciju. Prošetala sam do spavaće sobe da uzmem ogrtač, prolazeći pored ormara za koji sam sumnjala da se unutra krije. Smireno sam otišla do kuhinje, izvadila čekić i pozvala svoju snaju. Šapnula sam "Neko mi je u kući". "Izlazi, odmah stižem".

Tri minuta kasnije, bila je ispred moje kuće. Otišle smo do nje i pozvale policiju. Nisu našli ništa u stanu, ali na tavanu je bila gomila stvari: vreća za spavanje, hrana i knjiga. Nikad nisam saznala koja. Sledećeg dana sam rekla stanodavki da odlazim i dala joj policijski izveštaj na kome je stajalo da su nađeni znakovi provale u stanu.

Godinama kasnije me je to proganjalo. Kad god sam bila sama kod kuće, činilo mi se da me neko posmatra.

Kuća u kojoj sada živim u Ilinoisu nema tavan. Tamo živim sa svojim mužem, dvoje dece, psom i pticama. Štene koje je živelo sa mnom u onom stanu je udario autmobil dve godine nakon što sam otišla iz tog stana. Ono mi je bilo jedini svedok toga što sam proživela.

Taj uljez nikad nije uhvaćen. U pitanju je mali grad, u kome čak nema ni beskućnika, makar ne vidljivih. Policija nije imala predstavu šta stoji iza toga.

Nekako saosećam sa njim. Nije mi uradio ništa loše. A i bio mi je najbolji cimer kog sam imala, a imala sam ih mnogo. Bio je tih, držao se svog prostora i uvek spuštao dasku. Nikad neću biti sasvim sigurna, ali mislim da sam ga jednom videla.

Izlazila sam iz stana da odem do radnje i videla riđokosog tipa srednjih tridesetih godina kako samo sedi tu, kao da nešto čeka. Gledao me je mnogo duže nego što je društveno prihvatljivo. Pomislila sam da je to čudno. Kad sam se vraćala iz radnje, nije ga više bilo. Tada o tome nisam ni razmišljala, ali posle one noći, stalno sam se pitala da li je to bio taj čovek koji je živeo sa mnom šest meseci i znao sve o meni.

(Kurir.rs/A.M.)

Bonus video: