DAJ DA MI KUPIŠ DUGAČKE GAĆE! Svratila sam sa posla da kupim šta treba MUŽU, pa nastao PROBLEM! Radnica mi je vratila VERU U LJUDE

Ovo je ispovest žene koja se prijatno iznadila ljudskom dobrotom koje sve manje ima na ovom svetu.

- Pravo da ti kažem, poslednjih nekoliko meseci su mi baš teško pali, što emotivno, što fizički. Znaš, nezgodno je kad iz provincije dođeš u veliki grad, a svi tvoji prijatelji ostanu tamo. Novi ljudi, navikavanje, pa još ako nemaš prijatelje... Namučiš se dok ih nađeš, ako ih nađeš. Elem, da ne idem kao kiša oko Kragujevca, da ti kažem šta mi se desilo pre neki dan.

Skoro pred kraj godine, odnosno novembra, dobijem koronu, blaži oblik doduše, ali moj muž je zaglavio bolnicu i bio na kiseoniku, zarazio se od mene. Da ti ne pričam koliko sam se nasikirala i koliko sam se potresla. On me pozove iz bolnice, a ja sve zadržavam suze i pričam kako se bolje osećam i da će sve biti u redu. Ovamo se molim i plačem u crkvi, iako nisam neki vernik, a pojma nemam da li će biti u redu. Nikada se više nisam uplašila. Opet sam otišla predaleko u priči, imam ti ja taj običaj.

Elem, kako je zahladnelo ovih dana (moj otac bi rekao "zamisli, u januaru hladno?!"), a muž se još uvek opravlja od svega jer je imao gadnu upalu pluća, a već ima autoimunu bolest, pa je to jedno "opštenarodno veselje" kad se sve sabere. I sad, zagudilo, napolju minus, a on izašao samo u pantalonama, da malo protegne noge tu po kraju i vraća se, psuje sve u 16. Smrzao se dobrano. Meni ga žao, ne može samo da sedi kući, mora malo da se prošeta, al se nije dobro obukao. Kasnije je i temperaturu dobio.

- Da mi kupiš dugačke gaće - kaže mi.

- Ufff, hoću, samo još da vidim gde ima da se kupe - a već surfujem netom u potrazi za muškim helankama, untracigerima ili kako se već zovu. Nađem ja gde to ima da se kupi, rekoh sebi "super, ako ne nađeš u radnji, znaš gde da naručiš".

I tako, vraćam ti se ja sa posla, umereno umorna, al nešto malo tužna. Ništa posebno i ništa strašno, dešava se. Uđem u podzemni da potražim te dugačke gaće, upadam u jednu radnju, a imala sam nešto malo keša sa sobom i kupim neke muške hulakopke. Setim se da ima još jedna radnja i uđem tu da vidim imaju li baš helanke, odnosno podgaće ili kako se tačno zovu.

- Dobro veče, imate li muške duge gaće? - pitam.

- Ima, uvoz iz Turske, pamučne - odgovara prodavačica, žena srednjih godina i toplih očiju (ostatak ne vidim zbog maske).

- Super, dajte mi jedne, a mogu li da ih vratim ako ispadne da su male? -

- Naravno, naravno, evo one su 1500 dinara - kaže mi.

Uzimam novčanik i shvatam da mi je ostalo samo 200 dinara.

- Jaoj, ostala sam bez keša, može li kartica? Ili mi odvojite sa strane, sad ću da nađem neki bankomat

- Sine, nemamo aparat, al' uzmi ti i ponesi, pa ćeš mi doneti novac. Nemoj da se vraćaš napolje sad - kaže mi.

Preplavio me totalni šok. Jesam ja u toj radnji pazarila nekoliko puta, ali zamotana sam, imam kapu i masku, samo mi se oči vide, što će reći, potpuni sam stranac.

- Jeste li sigurni? Hoćete da vam ostavim 200 dinara ili ličnu kartu? - pitam je šokirano.

- Taman posla. Radim sa ljudima 20 godina i nikada nisam imala loše iskustvo, donećeš. Sutra radim od 10, a ako ne stigneš, tu je ponedeljak - kaže mi, a oči joj se smeju.

Još jednom sam je pitala da li je sigurna, ona je klimnula glavom, spakovala mi helanke u kesu, ja sam uzela, još uvek u stanju šoka, zahvalila sam se i izašla napolje.

I eto, tek tako vam neko ulepša veče svojom dobrotom. Tih 1500 dinara je za nju mnogo, ali ona je rešila da mi veruje i da mi da to na "lepe oči". Naravno, ja sam odmah sutradan odnela novac, ali evo i sada kada pomislim na to, razvučem osmeh od uva do uva. Nije morala to da uradi, mogla je samo da kaže da donesem novac ili nije morala da kaže ništa. Međutim, ona je izabrala da bude dobar čovek.

I da, helanke su pun pogodak, dobar broj, sviđaju se mužu.

(Kurir.rs/B.A.M.)

Bonus video: