MOJA MATILDA JE UMIRALA, NISAM HTELA DA POVERUJEM DA JE KRAJ: Ona je veterinarka koja pomaže ljudima da se oproste od najmilijih

Ona je veterinarka koja pomaže ljudima da se oproste od svojih ljubimaca. Ingrid spada u 9 posto onih koji su pokušali da se ubiju, a svoju ispovest napisala je za jedan američki sajt.

"Tokom poslednji 10 godina oprostila sam se od brojnih prijatelja i saputnika svojih klijenata. Tada nisam znala da li ću preživeti njenu smrt. Kao veterinar, vodila sam dosta ljudi kroz bolan proces gubitka kućnog ljubimca tako što sam im davala do znanja da je puštanje njihovih saputnika i obezbeđivanje njihove bezbolne smrti, gest ljubavi i brige.

Mirno sam okončavala živote životinja, provodeći bezbroj sati u ordinaciji, na podu prostorije za tretmane ili klečeći na ćebadima pored bolesnih pasa, dok sam pružala utehu ožalošćenim članovima porodice. Pružila bi im maramice i tražila prave reči koje pristaju ljubimcu i čitavoj situaciji", piše Ingrid Tejlor za Huffpost.

Jedna od stvari, koju kao veterinar radi, jeste da pomaže ljudima da shvate kada je vreme da puste svoje ljubimce pre nego što nastupe dani u kojima se životinja muči, pre nego što sama ugine.

"Smatram da je to jedna od mojih važnijih obaveza, kako prema životinjama, tako i prema njihovim vlasnicima. Ali kada je Matilda u pitanju, nisam mogla da donesem odluku, uprkos godinama iskustva i obučavanja. I ranije sam se opraštala od ljubimaca koje sam volela, ali Matilda je bila posebna. Ona je bernski planinski pas težak 45 kilograma i bila mi je pratilac i podrška u najtežem periodu mog života. Usvojila sam je iz azila kada je imala 10 meseci. Nameravala sam da sednem u auto i odem po nju, ali su mi je poslali avionom. Kada je let odložen, a niko u avio-kompaniji nije mogao da mi kaže gde se ona nalazi, bio je to jedini trenutak u životu kada sam umalo nasilno izbačena sa aerodroma. Malo je reći da sam bila uznemirena i zabrinuta", piše Tejlor.

Kada je konačno stigla, osam sati kasnije nego što je planirano, Matilda je bila uplašena, gladna, žedna i prljavog kaveza. Istog momenta kada je videla, Ingrid je znala da će učiniti sve da dobije život kakav zaslužuje.

"Nekoliko godina pre naše poslednje zajedničke večeri, Matilda je ušla kroz zaključana vrata spavaće sobe i sprečila me da se ubijem. Patila sam od nekontrolisanih simptoma mentalne bolesti koja još nije bila dijagnostikovana, a niz psihijatara mi je davao i isključivao razne lekove koji nisu delovali. Mnogo razmišljala o tome da okončam svoj život, čak sam i planirala da uradim to, ali odluka da to uradim tog dana me je iznenadila.

Shvatila sam da ne samo da nemam čemu da težim, već da je potpuno izgubljena nada da će se išta dobro ikada vratiti u moj život. Dala sam Matildi veliku činiju hrane, napunjenu njenim omiljenim poslasticama, otišla u spavaću sobu i zaključala vrata za sobom. U tom trenutku sam verovala da će bol konačno prestati. Baš kada sam htela da okončam svoj život, vrata spavaće sobe su se sa treskom otvorila. Ukočila sam se. Čula sam tapkanje Matildinih noktiju na pločicama i odjednom se našla ispred mene, a lice joj je bilo skoro u ravni sa mojim", priseća se Ingrid.

Matilda koja je obično glasan i veseo pas, ovog puta je ćutala. Svoju vlasnicu je gledala sa ljubavlju i poverenjem, sve dok Ingrid nije konačno prelomila - neće moći da je ostavi tek tako. Njen pas je spasao tog dana i isto je nastavio da radi tokom narednih godina, kada joj je dijagnostikovan depresivni i posttraumatski stresni poremećaj.

"Matilda je svuda išla sa mnom, čak i na kliniku i družila se u mojoj ordinaciji. Vikendom smo išle u duge šetnje gde sam je puštala da trči bez povoca. Iako sam znala da stari, nikada nisam razmišljala o tome šta će se desiti kada ona neminovno dođe do kraja života. Kada se Matilda razbolela od agresivnog raka kostiju, koji se brzo proširio na njena pluća, njen kvalitet života brzo je opao. Odbila sam da to vidim.

Molila sam je da nastavi. Kuvala sam joj omiljena jela, povećavala lekove protiv bolova i vodila je na hemoterapije koje je mrzela. Imala sam vizije njene predstojeće smrti, gde sam zamišljala da ću postati katatonična i upasti u stanje između života i smrti. Žudela sam za zaboravom, a u misli su mi se uvukle slike samopovređivanja", kaže Ingrid.

Dok su njene komšije ukrašavale domove za predstojeće praznike, ona je sa Matildom ležala na podu, ignorišući napor koji je psu potreban samo da bi disao.

"Najzad, moj muž Deni me je zamolio da mu dozvolim da zakaže termin za eutanaziju. "Pogledaj je", rekao je. "Ona pati." Matilda se pomerila da legne do njegovih nogu i pogledala ga je sa očajem u očima. "Spremna je", rekao je Deni. "Molim te, pusti je". Konačno sam uvidela koliko malo vitalnosti je ostalo u njoj. Bila je iscrpljena, i da sam je zaista volela, oprostila bih se od nje. Deni je pozvao službu za eutanaziju, a Matilda je mirno udahnula poslednji dah u našem domu dok sam je držala.

Te noći sam popila tabletu za spavanje, plašeći se stalno prisutnog iskušenja da uzmem više nego što mi je bilo potrebno. Božićni dan smo proveli u tišini. Gubitak kućnog ljubimca u ovo doba godine je posebno težak, jer pritisci stvaranja savršene proslave i suočavanja sa porodičnim interakcijama, putovanjima i drugim događajima ne ostavljaju mnogo vremena za tugu.

Kao veterinar, navikla sam da se nosim sa smrću i gubicima tokom sezone praznika. Rutinski sam se plašila praznika kada sam radila u bolnici za hitne slučajeve, znajući da ću uspavljivati više kućnih ljubimaca", piše Tejlor.

Veterinari su često tu za porodice u ovom periodu i postaju svedoci očaja i stresa nastalih donošenjem teških odluka. Svakodnevno suočavanje sa smrću kućnih ljubimaca jedan je od razloga za visoku stopu samoubistava među veterinarima u Sjedinjenim Državama - dvostruko više od ljudi u stomatološkim i medicinskim profesijama i četiri puta više od opšte populacije.

"Ja sam među 9 posto veterinara koji su, prema jednoj anketi, pokušali samoubistvo. Tokom godina, izgubila sam nekoliko kolega i prijatelja zbog samoubistva, uključujući i moju prijateljicu Kristin, koja je završila veterinarsku školu godinu dana pre mene i sa kojom sam delila smene u lokalnoj bolnici za životinje. Svaki od ovih tragičnih gubitaka podseća me na slabašnost života i na to kako sam skoro izgubila svoj. U mesecima nakon Matildine smrti, brinula sam da ću podići te brojke.

Na kraju se moja tuga pretvorila u tup bol, a ne na sirovu ranu koja je krvarila, i shvatila sam da je puštanje Matilde suštinski korak u mom opstanku. Iako ću uvek žaliti što nisam ranije donela odluku da se oprostim, Matilda mi je dala volju za životom koja je prevazišla njenu smrt. Pomogla mi je da shvatim koliko je život krhak - lekcija koja mi je bila potrebna nakon što sam se tako približio odbacivanju sopstvenog života", piše Ingrid.

(Kurir.rs/A.M.)

Bonus video: