KAKO SAM SE OTARASILA TOKSIČNE ŠEFICE: Stalno je PRETILA OTKAZOM, a moja OSVETA joj je bila ŠAMAR od kog nije mogla da dođe sebi

Užasni šefovi su apsolutno najgori, ali mnogi nezadovoljni zaposleni nisu nužno u poziciji da napuste posao, te zbog toga ostaju zaglavljeni u noćnoj mori od 9 do 17h. Međutim, kada im se ukaže prilika za otkaz, to može da im postane najbolji dan u životu.

"Šefica podseća zaposlene da ima moć da otpusti ljude kad god želi: Trudila sam se, ali s obzirom na to da sam bila nova u radu na blagajni, nekoliko puta nedeljno moj registar nije bio u ravnoteži. Nikad nije bilo puno novca, uvek je falilo nekoliko dolara, ali je celo osoblje moralo da ostane do kasno sve dok to ne bismo rešili. Osećala sam se užasno zbog ostatka osoblja. Kao da mi ta sramota nije dovoljna, moja nadređena Mel bi me svaki put podsetila da zapravo radim 'po volji' i da bi ona u svakom trenutku mogla da me otpusti. Gubitak zdravstvenog osiguranja naše porodice mi je zvučao zastrašujuće. Ponekad je bilo teško susdržati suze", nastavila je svoju ispovest.

"'Možeš da odustaneš u bilo kom trenutku, znaš'. Kako je leto odmicalo, postajalo mi je sve bolje, ali svakih nekoliko nedelja, ako bih pogrešila, Mel bi se nasmešila dok me je upozoravala da mogu da dobijem otkaz bez razloga i da moram odmah da odem. U jednom trenutku sam istakla da stalne pretnje ne stvaraju zdravo okruženje. Njen osmeh se na to samo proširio. 'Tiče se obe strane. Možete da odustanete u bilo kom trenutku, znate to', govorila bi joj.

Zaposlena ipak pronalazi izlaz.

"Kad je na jesen počela školska godina, trebalo je ćerku odvedem prvi dan u obilazak škole. Zamolila sam šeficu ako mogu da idem na ručak popodne, kako bih mogla da pomognem ćerki. Iako su to odobrili, kada je došlo vreme za moj ručak, insistirali su na tome da radim do ručka jer je na poslu bio udaran tempo. Do tada je muž pronašao posao s osiguranjem i, još bolje. Ponuđeno mi je više časova podučavanja, ali još uvek ne i puno radno vreme. Bilo mi je dosta."

“Odlazim zauvijek": Sledećeg dana sam praktično dotrčala u banku. Čekala sam do 10 ujutru, a onda sam rekla Mel da moram da razgovaram s njom. Odgovorila mi je da je jako zauzeta i da će to morati da pričeka dok ne zatvorimo.

"Oh, tada neću biti ovje", rekla sam. Izgledala je kao da sam je udarila ciglom u glavu. "Što?" Nasmešila sam se: "Sećaš li se da je juče trebalo da odvedem svoju ćerku u njenu novu školu? Ne bi mi to dopustila, tako da radim danas poslepodne." Nije to uopšte shvatila. Rekla mi je: "Ne možeš samo da uzmeš sat vremena kada...", morala sam da je prekinem: "Ne uzimam slobodan sat. Odlazim. Zauvek. U podne. Stalno si me podsećala da radim "po volji". Hvala na tim podsetnicima. Za dva sata odlazim zauvek."

Dok je Mel ludela, ja sam čekala klijente. Praktično sam ih pevajući pozdravila i bilo je tako veselo da su me klijenti stalno ispitivali zašto sam tako srećna. S oduševljenjem sam im rekla: "Jer odlazim zauvek u podne!" Pola sata nakon toga, Mel je rekla da bi trebalo odmah da odem. I jesam. Je*eno sam iskočila kroz vrata", završila je.

"Voleo bih da korporacija i ljudski resursi istraže zašto toliko zaposlenih odlazi, ali bila je ista stvar gde sam i ja radio, jer su obe strane sakrile glave u pesku", nadovezao se jedan muškarac na njenu priču.

"Jednom sam na licu mesta dao otkaz, na šta mi je menadžer rekao: 'Uobičajeno je reći za otkaz dve nedelje ranije.' Odgovorio sam mu: 'Da si odlučio da mi daš otkaz, da li bi me upozorio dve nedelje ranije?' Nije imao odgovor, pa sam izašao.

(Kurir.rs/ Net.hr)

Bonus video: