JA SAM SRBIN, HOĆU DA JEDEM MESO, A NE TE SPLAČINE: Priča ogorčenog muškarca koji hoće da jede SARMU i razmišlja da otkaže SVADBU

Gradski prevoz je skupina raznih ljudi i karaktera, a onog kog ne mrzi da gleda, može svašta da vidi. Jednom rečju, sjajno mesto za "studiranje" ljudi i njihovog ponašanja. Čuju se razne priče, od tragičnih do smešnih, a sve to upotpunjenom kloparanjem one nesrećne šklopocije koja nekako daje ritam.

Stojim na stanici i čekam svoj bus. Do mene staje nervozni momak, cupka sa noge na nogu ali ne progovara. U tom stiže i drugi momak, zaokupljen telefonskim razgovorom. Staje do nas, završava telefoniranje i tada razvlači najveći osmeh na svetu.

- Gde si, Marko, 1000 godina te nema - pita nasmejani momak nervoznog.

- Ma, evo bio tu do keve, vraćam se kući, esi mi dobar? - odgovara ovaj.

Autobus dolazi, ulazimo i nekoliko minuta ni ne razmišljam o susretu ovih momaka, imam i ja svojih briga, ali dok sam tražila slobodno mesto, videh jedno baš pored njih i šta ću, dug je put do posla, sedoh.

- I pričam ti, super je ona, zajedno smo duže vreme, ali nisam siguran hoću li da je oženim... - priča nervozni Marko iza mene.

- Pa kako, čoveče, vereni ste, ženiš se za 2 meseca, kako ćeš, šta ćeš? Ne sećam se da si bio ovakav u srednjoj školi, malo si me iznenadio sad - reče nasmejani.

- Vidi, volim ja nju i sve što ide uz to. Fina je prema mojima, fina je prema meni, ne zakera, ne smeta joj fudbal, ne zove me kad sam sa drugarima i sve je to super, ali ja ne mogu da jedem njenu hranu. Kuvala je normalno do pre 3 meseca, a onda joj je drugarica za rođendan kupila neki kuvar, valjda je kuvar '*em li ga i tu je počeo moj pakao - rekao je u jednom dahu.

- Ma daj, bre, kuva drugačije, šta sad... hoćeš da sj**eš ljubav zbog hrane, ajd ne lupetaj tamo... -

- Čekaj da ti završim, ne prekidaj me, ne kontaš ti to. I onda je umesto sarme, podvarka, mesa, počela da koristi neki humus i neke falafele, ništa meso, samo neka čudna hrana sa čudnim imenima, da Bog sačuva. Imamo više leblebija u kući nego brašna, a da ti ne pričam o začinima... Te kari, neka asala, a meso - ništa, baš ništa. Ne mogu to da trpim! Ja sam Srbin i ne mogu da jedem te splačine! - reče besno i malo jače, pa su se neki ispred nas okrenuli da vidi otkud vikanje u busu.

- Jesi li pričao sa njom i rekao joj da je to tebi ozbiljan problem? - nastavlja drugar iz srednje.

- Jesam, al nisam stigao ni do polovine, a ona počela da plače i da priča kako je ne volim i da ona samo hoće da se hranimo zdravo i sada sam u paklu već treći mesec, jedem kod keve ili kupim nešto na ulici, stalno sam gladan, ne mogu ja te leblebije i ja volim hleb, a ne one njihove palačninke i neki čatni, ne mogu... i sad ne znam šta da radim, ja volim meso. Volim pečenje, volim mast, bre. Eto. A ona srećna, sprema ono sve, isprlja gomilu lonaca, sva nasmejana što je spremila strano jelo, a meni se plače. Sanjam podvarak. I sarmu. I sad ne bih da se ženim jer se plašim da ću celog života da jedem neko zrnevlje i hranu čudnog ukusa. Daj mi luka, daj mi vegetu i tucanu i ja zadovoljan - kaže nervozni.

- Ne znam šta da ti kažem, majke mi - odgovara drugi.

- Ćuti, ne znam ni ja šta da radim, glava mi puca. Volim nju, al volim i meso, ako me razumeš - i to sam poslednje čula od razgovora jer sam morala da siđem.

Prošlo je neko vreme, možda par meseci od tog neobičnog razgovora i nisam nešto razmišlala o tome, jer zašto bih, to su samo usputne priče koje se čuju i zaborave, ali... Namestilo se tako da sam opet čekala bus sa njima i čula deo priče.

- I tako ti ja se nisam oženio, otkazao svadbu, mislila da imam drugu, plakala, plakala, izbacila me iz stana i blokirala telefon i fejs i instagram i sve. Sad sam kod keve, upoznao sam jednu malu, tu na splavu, pa ćemo videti šta će biti. Šta ćeš, tako je, kako je - rekao je i slegao ramenima. Drugar je hteo nešto da mu odgovori, ali je bus naišao, a posle sam sela daleko o njih i nisam čula dalji nastavak priče.

(Kurir.rs/BAM)

Bonus video: