JELA PACOVE, SILOVALI JE VIŠE PUTA, PA JE PRODALI ZA SITNE PARE: Bolna ispovest devojčice koja je pobegla iz Severne Koreje

Jeonmi Park je pobegla iz Severne Koreje kada je imala 13 godina, samo da bi pretrpela eksploataciju svog tela od strane trgovaca ljudima, a sada je zagovornica ljudskih prava.

Park i njena majka pobegle su iz Severne Koreje preko trgovaca ljudima koji su ih prokrijumčarili u Kinu. Objasnila je događaje koji su doveli do njihovog bekstva.

Kakav je život u Severnoj Koreji

Ugnjetavanje sa kojim se suočavala dok je odrastala u Severnoj Koreji bilo je užasno. Park opisuje strah koji ju je mučio i formirao njeno detinjstvo. Kim Džong Il — dragi vođa — bio je bukvalno svuda, bogolika figura čije su sluge bile ne samo sveprisutne, već i sveznajuće. Zidovi, drveće i miševi - svaki aspekt Jeonmijinog sveta - svi su služili režimu.

Očajnički je pokušavala da negira čak i svoje misli; verovala je da može da čuje šta se dešava u njenoj glavi.

Rođena nakon raspada Sovjetskog Saveza i posledične gladi u Severnoj Koreji, Jeonmi se suočila sa teškoćama izvan ovih pokušaja sveprisutne kontrole uma. Ćerka nekada uspešnog državnog službenika vladajuće Radne partije, Jeonmi je obožavala svog oca, koji je osuđen na 17 godina u radnom logoru zbog šverca metala da bi prehranio svoju izgladnelu porodicu.

Hranili su se pacovima koji su najčešće bili zaraženi, te je bila lutrija da li ćeš preživeti ili ne.

- Postoji lanac ishrane, tj. krug. Oko bolnice je uvek naslagano mnogo mrtvih tela čije oči pacovi pojedu prve, a posle toga te iste pacove hvataju deca. To čine sa golim rukama, s tim da nekada uspeju da zapale vatru kako bi ih ispekli, ali uglavnom ih jedu žive. Onda se deca zaraze i umru, pa ih opet pacovi jedu, ispričala je u podkastu.

Nije joj bilo ništa čudno da vidi mrtvo telo i viđala ih je svaki dan. Brojna tela su plutala u reci, a najviše ih je bilo oko železničke stanice, gde je voz išao samo jednom mesečno. Putovanje u Severnoj Koreji je bilo nezamislivo teško, jer nemaju struje, a ponekad su ljudi morali i da guraju voz.

Medicinska pomoć je užasna i ljudi umiru od običnog gripa, a ultrazvuk je nepostojeći.

- Otišla sam u bolnicu jer sam imala ogromne bolove u stomaku. Tamo nema ultrazvuka, doktor ti ispipa stomak i nakon toga odluči šta treba da se operiše - kod mene je to bilo slepo crevo. I sve operacije se rade bez anestezije, tako da je bol ogromna. Medicinska sestra koristi jednu iglu za sve pacijente, a kako nemamo penicilin, najveća je verovatnoća da ćeš umreti u bolnici.

Ona takođe, nikada nije čula za reč ljubav, prosto to ne postoji u rečniku, niti su ljudi govorili jedni drugima "volim te", niti je imala saosećanje prema mrtvima na koje je nailazila.

- I dan-danas me to proganja - što nisam mogla da osećam emocije.

Kako je pobegla

Iako su Park i njena sestra prvobitno planirale da pobegnu zajedno, kasnije je saznala da je njena sestra otišla bez nje. Park i njena majka su tada odlučile da same krenu na put uz pomoć žene koja je imala veze sa trgovcima ljudima. Rekla je Roganu da nisu smele ni da obaveste njenog oca o svom bekstvu.

- Tragična stvar za Severnokorejce je to što ne možemo ni da se pozdravimo sa svojim najmilijima. Dakle, ako nas uhvate na putovanju, a da je moj otac znao da bežimo, bio bi užasno kažnjen. Tako da je bilo bolje za njega da ne zna da smo bežali.

Ono čemu su se nadali da će biti njihov put ka slobodi, brzo se pokazalo kao još jedno dvogodišnje poglavlje degradacije i patnje. Prometnuta ljudima po ulasku u Kinu, Jeonmina majka se žrtvovala kako bi sprečila da njena ćerka bude silovana, a zauzvrat je bila zlostavljana pred njenim detetom. Obe su bile prodate i Jeonmi je kupljena za 260 dolara.

- Nisam ni znala da je to intiman odnos. Nisam ni znala da je to silovanje jer nismo imali rečnik u Severnoj Koreji... Samo sam mislila da je nešto što mi se dešava užasno. Ali kasnije su mi rekli da je to bilo silovanje. Nisam znala da je to silovanje.

Funkcionisala je kao robinja za zliostavljanje i Jeonmi je rekla da je plakala svaki dan. Međutim, njen otmičar ih je na kraju pustio, ali tek nakon što se njen otac pridružio njoj i njenoj majci u Kini; umro je ubrzo od nelečenog raka debelog creva.

Nakon njegove smrti, Jeonmi i njena majka su ponovo krenule ka slobodi - ovog puta peške prelazeći pustinju Gobi na hladnim temperaturama, sa samo zvezdama da ih vode. Obe su nosile noževe koje bi iskoristile da se ubiju ako budu uhvaćene. Pomirile su se sa samoubistvom radije nego da se suoče sa kaznom.

Ali uspele su

Jeonmi prikazuje ovu mučnu priču i izuzetan put ka oporavku i izlečenju u svojoj novoj knjizi "Da bi živela: Putovanje severnokorejske devojke do slobode".

Establišment se sastao sa Jeonmi da razgovara o njenom novootkrivenom aktivizmu i bolnoj stvarnosti pisanja njenih memoara. Lično, ona je portret gracioznosti i smirenosti, koja poseduje natprirodnu mudrost za bilo koju mladu devojku. Komentarišući svoju međunarodnu turneju knjigama, ona kaže da su joj avioni postali dom, a o ljudima u Severnoj Koreji govori ovako:

- Ovi ljudi, oni čak i ne znaju da imaju prava i mislim da to treba zaustaviti. Ako dozvolimo da se ovo desi, to nas čini manje ljudima, to je ono u šta verujem. Moramo da se borimo, moramo da obrazujemo javnost, moramo da ispričamo njihovu priču, moramo da tražimo od Severne Koreje da prestane da ubija svoj narod, i moramo da kažemo Kini da ne šalje ove izbeglice nazad u svoju zemlju — oni time zapravo čine krivično delo; oni pomažu Severnoj Koreji i ubijaju ove ljude.

(Kurir.rs/ Blic žena)

Bonus video: