"ŽIVELA SAM SA SVEKRVOM U KUĆI, A 30 GODINA SMO NISMO REČ RAZMENILE" Ispovest Stanke od koje zastaje knedla u grlu: "Mržnja ubija"

Stanka (77) priča da je u vreme kad se ona udavala na selu bilo gotovo pravilo da stariji sin ostaje da živi u roditeljskoj kući. Tako je ona došla u kuću svekrve koja joj je podmuklo i bez reči zagorčavala život, dok su suprug i svekar samo slegali ramenima.

Onako vesele naravi i naivna, nisam ni slutila da bi mogla naići na neprobojni zid koji me tamo dočekao. Već prvi dan mi je svekrva, kojoj je pozlilo na svadbi, rekla da nemam šta da ulazim u njen deo stana, nek’ se držim svog gornjeg sprata”, poverava kakav je početni šok doživela.

“Prve dve godine nije me ni pogledala. Kad je čula da dolazim s posla, zatvorila je vrata kuhinje, kraj kojih sam morala proći do stepenica koje vode na naš sprat. Ta je vrata zatvarala kad god bi me čula i da silazim. No, mog je supruga, meni iza leđa, zvala na ručak kad bi god bi došao s posla i krenuo na sprat. Ta žena nikad nije pitala jesam li ja taj dan nešto skuvala, ali je sutradan znala što sam skuvala. Pravila se da me nema, a htela je sve da zna o meni”, govori nadalje.

To je, kaže, bilo zbilja bolesno ponašanje. “Moji roditelji bili su povučeni, daleko povučeniji od nje, ali su imali dobro srce i bilo mi je neshvatljivo da se neko iz čista mira postavi tako ružno”, govori.

Spašavalo ju je, govori, to što je bila zaposlena kao pomoćna kuvarica u restoranu u sklopu malog mesnog hotela, pa je imala svoj ‘dinar’ i nije bila stalno u kući. “Svekrva je pak celi život bila domaćica i nezadovoljna svojim životom. Svekar je još radio i to težak fizički posao pa bi s posla dolazio sav nikakav, a kako je svekrva držala sva četiri ugla kuće, nikad joj se nije usprotivio”, rekla je gospođa Stanka.

Je li moglo bolje?

“Šteta što sam to njeno nezadovoljstvo shvatila tek nakon puno godina, jer sam dugo mislila da je problem u meni. Mi 30 godina, koliko je još poživela, nismo razgovarale kao žene, kao ljudi. Da je to kasnije i htela, nije mogla jer sam se onda jednog dana ja zainatila i obećala si da ću se zauvek praviti da ne postoji“, kaže nam.

“Danas mi je žao što smo suprug i ja imali samo jedno dete, verujem da sam to odlučila podsvesno baš zbog nje. Nisam, naime, volela svoj život tamo, jer sam gajila mržnju, a polako mi se to pretakalo i na brak budući da moj muž nije hteo da se odseli. Baš je njega bilo briga što ja želim da živim bez njegove majke.”

“Na kraju sam se pomirila s tim, na selu tada nije baš bilo pod normalno ostaviti muža, uzeti dete i otići. Ostajale su i žene koje su trpele teško porodično nasilje. Ja nisam trpela batine, ali me sve to izjedalo iznutra”, napominje.

Još joj je knedla u grlu

Svekrve nema već 26 godina, a ona se još seća kako je svaki dan gledala kokoši po dvorištu, a svekrva joj nikada nije pružila jedno jaje. “To si vi ne možete misliti. Kad je ostarela, sećam je se kako je stalno sedela na prozoru iza zavese, kao neka utvara, ni tada nije digla ruku da mi mahne”, kaže.

Danas, kaže, poznaje život i zna kakvu štetu čoveku mogu naneti toksični odnosi. “Mržnja ubija istinsku radost života. O kakvoj radosti pričati kad sam se ja svaki dan penjala istim stepenicama s istim negativnim mislima. S godinama mi je to postalo normalno, ali nije bilo normalno. Čoveku može život proći u toj nekakvoj polusvesnoj, toksičnoj mržnji”, rekla je gospođa Stanka.

(Kurir.rs/Mojevrijeme/T.J.)

Bonus video: