Ejmi Moli iz Sidneja, podelila je svoju ispovest o životu kao udovica. Ova žena sa 23 godine je postala udovica i umela je to debelo da unovči. Danas ima 38 godina i živi drugačiji život.
Biti udovica je za mnoge žene iskustvo koje se vezuje za bol i patnju, ali za jednu ženu, taj status je postao ključna tačka preokreta u životu jedne žene. Tokom punih deset godina, činjenica da je udovica pružala joj je neočekivane prednosti i otvarala vrata koja bi inače ostala zatvorena.
Kada bi započinjala razgovore, dovoljan je bio samo pomen njenog statusa da bi komunikacija tekla lakše i sa više saosećanja. Ova životna okolnost nije samo oblikovala njenu svakodnevicu, već je uticala i na njen profesionalni put. Prvi posao kao novinarka dobila je zahvaljujući sažaljenju urednice nad njenom sudbinom, što je naglasilo koliko je njen status uticao na percepciju drugih ljudi i na njene životne prilike.
- Činjenica da sam udovica mi je pomagala punih 10 godina u svemu. Od toga da započnem razgovor - dovoljno bi bilo da samo napomenem da sam udovica i razgovor bi krenuo da teče. Na račun toga što sam udovica dobila sam i prvi posao kao novinarka, i to samo zato što se urednica sažalila nad mojom sudbinom - priseća se Ejmi.
Ona je udovica ostala tri nedelje nakon udaje. Suprug joj je umro od malignog melanoma koji se proširio na jetru, pankreas i konačno i na mozak.
- Na neki bizaran način, mislila sam da je to moje najveće dostignuće u životu, zato što su me svi definisali kao udovicu. Pomirila sam se sa tom ulogom žrtve, i digla ruke od pomisli da ću ikada moći da uradim nešto zbog čega će ljudi prestati da me opisuju kao udovicu - kaže novinarka, dodajući da joj je lako bilo da se kroz život probija na račun toga, jer "savremeno društvo glorifikuje patnju".
Tad sam razmišljala da pravim pametnu stvar u životu i da samo inteligentni ljudi mogu da unovče tugu.
A ona, tako mlada, a već udovica, samo je dodavala svoje patnje. Dodavala je i da se borila sa anoreksijom, i da joj se majka borila sa kancerom. Nizala je svoje životne nesreće i na njihov račun dobijala ono što je želela.
A onda je rešila da više neće da bude žrtva.
- Kad je prošlo 10 godina od smrti svog muža, sada učim sebe da se odvojim od toga i da budem svoja osoba. Ne žrtva, već osoba koja daje. Moja borba uključivala je i pomoć psihologa, ali najviše sam sama sebi pomogla. Iscelila sam svoje unutrašnje dete. I kada vidite da vam nešto pomaže, slobodno to radite, bez osećaja stida - poručuje ona.
Kako objašnjava, kada tek razvijate sopstvene mehanizme za umirivanje, oni mogu da deluju nezrelo i čudno, ali to uopšte ne treba da vam bude bitno.
- Recimo, nakon što mi je suprug umro, svuda sam sa sobom nosila ogroman termos u obliku plišanog zeke i držala ga na stomaku. Svuda sam ga nosila - u gradski prevoz, u restorane, u kafiće. Izgledala sam smešno i svi su me zagledali. Ali uporno sam ga držala na stomaku - tamo inače većina ljudi skladišti traume i strahove, i mnogo mi je pomagao - kaže ona.
- Protiv svih šansi i protiv sebe same, tako sam sprečila da moji životni lomovi postanu moj identitet. Umesto toga, te lomove iskoristila sam da me osnaže i izgrade od mene kvalitetniju ličnost - zaključuje ona.
Danas je Ejmi ponovo udata, majka dvoje dece, autorka knjige "Svet je lepo mesto", i, kako kaže, kompletna osoba.
(Kurir.rs/DejliMejl/I.M.)
NE PROPUSTITE
