Odrekla se bogatstva i život provela u pustinji: Sveta Petka 100 godina počivala u Srbiji, a onda su je Turci odneli, ostao je samo deo šake

Veliki broj srpskih porodica slavi 27. oktobra svoju slavu - Svetu Petku. Sveta Petka se s pravom smatra najvoljenijom srpskom svetiteljkom. Ona je svojim delovanjem stala rame uz rame sa najvećim svetiteljima i time pokazala da je ženama u Crkvi dato jednako dostojanstvo kao i muškarcima. Ko je ova čuvena svetiteljka i zašto je toliko voljena među Srbima?

S obzirom na to da se ovo ponavljalo, otac joj je zabranio da izlazi iz kuće, pa je ona kroz prozor spuštala svoju odeću siromašnoj deci. Već tada osećala je da je njen poziv drugačiji od onog što su roditelji želeli za nju, i ništa je u tome nije moglo zaustaviti.

Petka je imala starijeg brata Jevtimija koji se u to vreme školovao u Carigradu. On se kao vrlo mlad momak zamonašio i kasnije postao episkop grada Madita koji se nalazio u blizini Epivata. Celog života se borio protiv bogumilske jeresi i pročuo po čudesima koje je činio još za života.

Posle smrti roditelja, Petka se potpuno posvetila Bogu i molitvi. Otišla je u Carigrad želeći da obiđe hrišćanske svetinje i pokloni se moštima svetitelja. Tih godina odlučuje da se zamonaši, a to se najverovatnije dogodilo u crkvi Pokrova presvete Bogorodice.

Petka je zatim pošla na hodočašće u Svetu zemlju, i odlučuje da putuje kroz Malu Aziju pa preko Sirije sve do Jerusalima priključivši se karavanu. Pešačila je na začelju sve vreme i znala je da u pustinjskim predeliima vrebaju sva iskušenja, ali nije posustajala.

Posle Jerulalima, Petka je nastavila sama ka jordanskoj pustinji. Prešla je reku Jordan na mestu na kom je Sveti Jovan krstio Gospoda. Nastavila je dalje kroz pustinju gde je sunce danju pržilo, dok su noći bile ledene. Sa sobom je imala samo mali prtljag sa vodom i hlebom. Danima je koračala sa suncem kao jedinim društvom kroz pustinju. Vreme i prostor više nisu postojali, nalazila se tamo gde je oduvek osećala da želi da bude - u biblijskoj zemlji.

Stalno se molila. Posle mnogo izlazaka i zalazaka sunca naišla je na pećinu u steni i shvatila da je završila hodočašće. Gospod ju je doveo do njenog novog doma. Na tom mestu, u besplodnoj pustinji, nastaće hram.

U toj pećini gde je živela potpuno sama, u pustinji gde su noću iz svojih skrovišta izlazile škorpije, zmije i pustinjski lavovi, Petki je molitva bila ta koja joj je davala snagu. Molitva i vera u Boga. Suočavala se sa iskušenjima, danju je morila nesnosna vrućina, a uveče hladnoća i strah od divljih zveri. Možda se prisećala svog nekadašnjeg života i izobilja u kom je živela. Sećala se svojih roditelja, brata, prosjaka kojima je davala svoje haljine. Sada nema ništa od toga, ali ima ono najbitnije - ljubav Gospoda. Bila je sama sa njim.

Godine su prošle, prema nekim navodima 4 decenije. Ostarila je i iskušenja su bila sve slabija. Molitva joj nije napuštala srce i um, a jedne noći dok se molila videla je anđela koji joj je rekao da napusti pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat gde će svoje telo predati zemlji, a dušu Gospodu. Radije bi da svoje putovanje završi u pustinji nego da se vraća u svet koji je davno napustila, ali poslušala je anđela.

Stigla je u Carigrad. Ono što je prvo uradila jeste odlazak u najslavniji hrišćanski hram - Svetu Sofiju. Dugo je u suzama celivala zidine i ikone najvećeg Božjeg hrama. Potom je obišla i ostale carigradske crkve i uputila se Epivatu.

U Epivat je stigla tiho i neprimetno. Smestila se u jednoj keliji pri Crkvi Svetih apostola i tu vreme provodila u molitvi. Poživela je još dve godine i tu je i preminula oko 1037. godine. Vernici su je sahranili po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih, kao što su sahranjivali sve strance koji nisu Grci. Epivaćani nisu znali ko je ona, a posle sahrane brzo je zaboravljena.

Posle više godina, u blizini mesta gde je sahranjena more je na obalu izbacilo telo mornara nastradalog u brodolomu. Leš je zaudarao, pa su ga meštani zakopali pored moštiju Svete Petke. Tom prilikom pronađeno je njeno netruležno telo koje nije dirano. Međutim, dvoje meštana je tada sanjalo san u kom su videli Svetu Petku i shvatli da treba da izvade mošti iz zemlje. Prenete su Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u Epivatu. Ova crkva danas ne postoji.

Vernici su masovno dolazili da celivaju mošti svetiteljke i mole se za zdravlje. Dešavala su se čudesna isceljenja, a tada je nastala čuvena molitva koja se održala do dana današnjeg: „Sveta Paraskevo, preporodobna majko, moli Boga za nas!”

Čudotvorne mošti Svete Petke prenošene su u toku vremena mnogo puta, pa je tako ona i posle zemaljske smrti nastavila svoja putovanja. Njene mošti su dva veka počivale u Epivatu. Istočno rimsko carstvo (Vizantija) bilo je znatno oslabljeno napadima krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad i opustošili ga. Godine 1238, tada moćni bugarski vladar Jovan Drugi Asen, uspeo je da izdejstvuje prenos moštiju svetice u svoju prestonicu Trnovo gde ostaju narednih 150 godina.

Iz Trnova nakon njegovog pada (1393), kada ga osvaja osmanski sultan Bajazit, mošti su se preselile u Vidin.
Srpska kneginja Milica, supruga kneza Lazara, otputovala je u Ser gde je Bajazit stolovao, da ga moli da joj preda mošti Svete Petke. Bajazit joj dozvoljava da preuzme mošti, pa su one prenete u Srbiju 1398. godine, u srednjovekovni grad Županjevac. Odatle su oko 1400. prenete u manastir Ljubostinja, pa su konačno 1417. prenete u Beograd, u Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice. Posle nekoliko godina, podignuta je kapela Svete Petke na Kalemegdanu gde su njene mošti počivale za vreme svog boravka u Beogradu.

Kad je sultan Sulejman 1521. godine osvojio Beograd, on uz ostale dragocenosti prenosi u Carigrad i mošti Svete Petke, zajedno sa proteranim Srbima iz Beograda. Mošti u Carigradu počivaju više od jednog veka. Na molbu moldavskog gospodara Vasilija Lupula 1641. godine koji otkupljuje dugove Carigradske patrijaršije, mošti su prenete u grad Jaši, gde se i danas nalaze (osim dva prsta šake, koji su u kapeli Svete Petke na Kalemegdanu).

U tom hramu mošti će biti 250 godina, sve do 1888. godine, kada je u noći između 26. i 27. decembra izbio veliki požar i hram bio potpuno uništen. Međutim, Sveta Petka je i u ovom slučaju pokazala svoju moć i čudotvorstvo. Ceo hram je izgoreo, vatra je istopila i srebro i zlato, istopljen je čak i kovčeg u kome je bila svetiteljka, ali su mošti ostale netaknute. 

„Spoljašnji deo kivota, načinjen od srebra i zlata, sasvim se istopio. Ali unutrašnji deo kivota, načinjen od drveta, tek je malo nagoreo i to spolja. A ispod drvenog poklopca ležale su mošti nedodirnute vatrom. Nisu se istopili čak ni pečati od voska na njenoj rizi”, navela je Ljiljana Habjanović Đurović u svojoj knjizi. Gradske vlasti su ovaj čudesni događaj zapisnički konstatovale, dokumentujući ga kao gotovo neverovatan slučaj. Nakon ovog požara mošti su prenešene u hram Sretenja Gospodnjeg, u istom gradu, gde počivaju i do današnjih dana.

Hodočašće u Jašiju postalo je jedno od glavnih verskih događaja u Rumuniji. Stotine hiljada hodočasnika okupljaju se svake godine u Jašiju drugog vikenda oktobra da bi obeležili spomen Svete Petke.

Srbi Svetu Petku smatraju svojom svetiteljkom, pa je i druge pomesne crkve često nazivaju Paraskevom Srpskom. U srpskom narodu postoji verovanje da svetiteljka naročito pomaže kod bolesti očiju i ruku. Svetiteljka je na šestom mestu na listi najvećih srpskih slava.

Svojoj najvoljenijoj svetiteljki Srbi su podigli mnoge hramove, oko 250 crkava u čijoj blizini se najčešće nalaze izvori za koje se tvrdi da su lekoviti, a među njima bili su i Crkva Svete Petke u Prizrenu u 13. veku, Manastir Petkovica kod Šapca 1276. i Manastir Petkovica Rudnička 1282. godine koje je podigao Stefan Dragutin, Crkva Svete Petke u Velikoj Hoči, zatim crkva u Prištini oko 1400. godine koju su Albanci srušili kao i mala Crkva Svete Petke kod Kline na Kosovu i Metohiji iz 16. veka koju su posle dolaska KFOR-a Albanci minirali. Tu su i hramovi kod Trebinja, Skoplja, Niša, Paraćina kao i u mnogim drugim mestima širom srpskih zemalja.

Zabeležena su brojna čuda Svete Petke. Svetom Nikolaju Velimiroviću jedan avijatičarski pukovnik ispričao je četrdesetih godina prošlog veka svoju priču: „U prvom svetskom ratu bio sam opkoljen od austrijske vojske. Branio sam se dokle sam mogao. Naposletku padnem na zemlju ranjen i ležao sam na leđima. Austrijski oficir priđe mi ljutit kao zver, pa podiže nož i uhvati me za gušu da me zakolje. Ja samo uzviknuh: ’Sveta Petko, spasi me!’ I u tom izgubim svest. Kada sam došao sebi, ja sam se našao u bolnici. Saznao sam da se onaj oficir što me hteo zaklati najedanput uplašio od nečijeg glasa koji je rekao Zurick - ’Nazad!’. I tako on pobegne, a mene ostavi. Od tada ja slavim svoju krsnu slavu Svetu Petku svečanije i radosnije nego ikada prije toga."

Godine 2008. u porti Crkve Svete Petke u Sutomoru desilo se čudesno isceljenje. Devetogodišnji Igor Đurišić iz Podgorice kretao se teško uz pomoć drugih, najčešće svoje majke Radmile. Na iznenađenje svih u porti crkve zgrabio je ikonu Svete Petke i na svojim nogama otrčao tri kruga oko svetinje. Svima su pošle suze na oči, a pogotovo dečakovoj majci, piše u knjizi „Sveta Petka - slava srpska i zaštita vernih".

Srpska pravoslavna crkva Svetu Petku slavi 14. oktobra po starom, a 27. oktobra po novom kalendaru. Svakog 27. oktobra redu ispred kapele Svete Petke na Kalemegdanu ne vidi se kraj od brojnih vernika.

O čuvenoj svetiteljki snimljen je i film „Sveta Petka – krst u pustinji“, nastao po istinitoj priči i romanu „Petkana“ Ljiljane Habjanović Đurović. U režiji Hadži-Aleksandra Đurovića, glavnu ulogu u ovom srpsko-jordanskom filmu igra Milena Predić.

Premijerno je prikazan 29. avgusta 2022. godine na 44. Moskovskom filmskom festivalu, a u Srbiji 6. septembra. Patrijarh Porfirije je na premijeri ovog filma u Beogradu poručio: „Svetu su potrebni svetitelji, otuda je veoma važno, pored toga sto ih slikamo na ikonama, da pišemo i snimamo o njima. Na ovaj način, na filmskom platnu, u mnoštvu hiperprodukcije na polju filmske industrije, mi imamo prikazan jedan život svetitelja“.

Bonus video: