ISPOVEST MAME IZ BEOGRADA: Bila sam sigurna da neću dobiti rak, ali...

N. S sad zna koliko je važna preventiva, sad se pažljivo tušira, proverava da li joj telo ne sprema još neko iznenađenje

"Bolest sam sama otkrila, prilikom tuširanja sam napipala izraslinu na levoj dojci. Ne znam zbog čega, ali odmah sam pomislila na najgore", započinje priču.

Kaže nam da je u vreme kad se javila bolest, bila u najboljoj snazi, imala je energije za sve. Redovno je odlazila na ginekološke preglede, kontrole kod stomatologa nije propuštala, ali je na grudi zaboravila, „promakla joj je izraslina koja je mogla da je košta života“.

Ubrzo je otišla na Onkološki institut u Beogradu.

"Nikome nisam rekla, htela sam sve sama da odradim. Razmišljala sam: Ako je najgore, reći ću porodici, želela sam da ih zaštitim, što je bila velika greška. Sve odmah treba reći" - dodaje.

Na pregledu je doživela drugi veliki šok.

"Kad ti lekar saopštava o čemu se zapravo radi, kad te on pregledom i pitanjima: Šta je ovo?, Kad ste ovo primetili?“ navede na to da očekujete dijagnozu tumora dojke, onda shvatite da ste postali njegov pacijent", otkiva sagovornica.

Ova majka troje dece, od kojih najstarije ima 30, a najmlađe 14 godina, nije znala ništa o raku, niko u njenoj porodici i okruženju nije bolovao od te bolesti.

"Mislila sam da je to kraj, da neću moći da pobedim bolest, da nema borbe, da nema ničega, da se život završava, da nema leka ni izlečenja", priča.

Prvi strah je sakrila od porodice, ali bolest nije mogla da se krije.

"Suprug nakon te vesti dva dana nije izlazio iz kuće, nije mogao da dođe k sebi. Deca su prihvatila sa dosta emocija, suza, doduše, malo bolje od njega. Umeli su da mi kažu: Mama, sve ćemo to proći", dodaje.

Zbog porodice je, jer su „suprug i deca to očekivali od nje“, odlučila da se bori. Kako nam je rekla, taj preokret iz straha u borbu se desio odjednom i nije bilo povratka natrag.

HEMOTERAPIJA I ŠETNJE KALEMEGDANOM
Od lekara je zahtevala da joj kažu istinu. Njen tumor nije bio genetski uzrokovan niti je bio hormonske prirode. Stadijum bolesti i vrsta tumora su bili takvi da se očekivalo da će hemoterapija smanjiti izraslinu.
"Od septmebra 2012. do aprila 2013. sam primala hemoterapiju. Prve četiri ture nisu dale rezultate kako se očekivalo, pa sam primila još šest terapija. Hemoterapija je bila neophodna priprema za operaciju", priča.

Prvu fazu lečenja je dobro podnela, nije bilo mučnina ni bolova. Najgori je bio onaj psihički deo.

"Dok traje terapija, postajete čovek biljka, isključeni ste iz svih životnih tokova i aktivnosti koje ste do tad imali", nastavlja ona.

Velikom snagom, kojoj se danas ponekad divi, pobedila je i taj psihički deo. Borbu je umeo i njen suprug da olakša. Nakon hemoterapije, ulazio bi u njenu bolničku sobi i “neobavezno“ pitao: „Kako si?“, kao da je taj dan bio kao svaki drug. Sa suprugom je, koji je uz nju bio 24 sata, dan nakon terapije šetala Kalemegdanom.

"Dosta mi je značilo i što su mi lekari posle svake terpije govorili da je bolje, svaki put je bilo sve bolje. Počela sam da verujem da mogu da pobedim bolest".

JEDAN POGLED ČINIO JE ČUDA
Za mene je najveća motivacija bila mlađa ćerka koja je tad imala 11 godina. Svaki put kad sam dolazila sa terapije, ona bi me pogledala da vidi kako sam podnela terpaiju, taj pogled je bio moja snaga i energija – poručuje.

GUBITAK KOSE I ŠMINKANJE U INAT SVEMU
Zbog hemoterapije izgubila je nokte, trepavice, "nijedna dlaka na njenom telu nije postojala". Lečenje je fizički potpuno promenilo. Ipak ona je znala da se našminka, stavi periku i izađe na ulicu. A kad je sve počelo da se vraća na staro, tad se javila velika želja za sređivanjem. Birali su se posebni šamponi za kosu i posebne kreme za lice.

MASTEKTOMIJA KAO SASVIM NORMALNA STVAR
Lekari su joj saopštili da je uklanjanje leve dojke jedini način da se rak pobedi. Za mnoge žene je njihov izgled važan deo indentiteta. "Sasvim slučajno sam na televiziji videla prilog o Jaminki Lukić, predsednici Udruženja za borbu protiv raka dojke, Budimo zajedno, a kako se to Udruženje nalazi u blizini mog stana, suprug mi je predložio da odem da vidim šta se tamo dešava", priča.

Tamo je srela „ svoje drugarice, saborce, žene koje su pobedile rak“.

"Videla sam da su te žene žive, zdrave, da idu u pozorište, u bioskop, da štrikaju, kuvaju, da rade sve ono što sam ja ranije radila. Pomislila sam: To je to, tako ću i ja. Videla sam da te žene, bez jedne ili dve dojke, žive , rade, to su bile lepe, našminkane žene. To što nisu imale dojke, niko na ulici nije znao, znale smo samo mi- ističe naša sagovornica.

Mastektomija je urađena krajem aprila 2013, posle tri dana napustila je bolnicu. Lečenje je nastavljeno terapijom zračenja, koja je trajala mesec dana. Posle toga bila je „zvanično zdrava“. Sad na svakih šest meseci odlazi na kontrole kako bi proverila da je i dalje tako.

"Na svakoj kontroli se plašim, nažalost. Pokušavam da to istisnem kolikogod mogu. Svaka kontrora je strah, velika strepnja, a kad vam lekar kaže da je sve u redu, doživite najveću sreću", poručuje.

Iako strah postoji, kad bi se bolest, "ne daj, Bože, vratila", bila bi još jača i čvršća jer sad zna da može da pobedi bolest. Kako bi ostala zdrava, promenila je svoj život.

"I to se sve promenilo, od toga kad ležem, kad ustajem, nigde ne žurim, što ne uradim danas, mogu sutra, što se kaže sve mi je ravno do Kosova", rekla je kroz smeh.

Slatkiše je smanjila, ali ih se nije odrekla, primenjuje savet lekara da je umerenost lek za sve. Svoju stariju ćerku redovno podseća na preglede. Ženama koje se bore sa rakom poručuje.

"Ne plašite se, iz cele priče možete da izađete kao pobednik ako imate jaku volju, stavite sebe na prvo mesto, a sve bolesti iza vas. Onim ostalima savetuje da ne zaborave na preventivu i na redovne preglede. Posle razgovora otišla je na pozorišnu predstavu. „Sveti Georgije ubiva aždahu“ nekako je baš dobar izbor za poslednje zimske dane.

(Žena)