Ne možeš naći posao, ne možeš naći devojku, dešavalo nam se da sedimo u kafiću i onda neki lik kaže gazdi šta ćeš ti ovi ovde, a ništa loše ne radimo. Ili, recimo, jedno vreme frizer nije htio da me ošiša, jer se plašio da će dobiti hepatitis C, svašta pričaju o nama, kaže čovek iz Trebinja

Tridesetosmogodišnji B. D. iz Trebinja prvi put je ubrizgao heroin u venu pre 23 godine. Spas od heroinske zavisnosti tražio je u brojnim klinikama i komunama, ali nikada nije uspeo da se izleči do kraja. Najduži period u kom je, kako kaže, bio „čist“, upravo je ovih poslednjih godinu dana od kada svakodnevno uzima terapiju u trebinjskom Metadonskom centru. Međutim, i pored napora koje svakodnevno ulaže, kaže da je skoro nemoguće vratiti se normalnom životu pored barijera koje je okruženje čvrsto podiglo.

Ne možeš naći posao, ne možeš naći devojku. Dešavalo nam se da sedimo u kafiću i onda neki lik kaže gazdi šta će ti ovi ovde, a ništa loše ne radimo. Ili, recimo, jedno vreme frizer nije hteo da me ošiša, jer se plašio da će dobiti hepatitis C. Svašta pričaju o nama. Gluposti, ali eto. Ja ne mogu promeniti ni grad, ni svest ljudi. Šta ću ja. Upao sam u problem, a pravo se teško izvući iz ovoga, heroin je stvarno opasna stvar. Ljudi probaju da ostave cigare, pa im je drama, a kamoli ovo – priča B. D. za „Moju Hercegovinu“.

No, sprečavanje njihovog uključivanja u društvo nije najveći problem. Predrasude ljudi, s obzirom na to da su temeljene na neznanju, vrlo često pogoršavaju ionako loše zdravstveno stanje narkomana i povećavaju njihov rizik da dobiju neku od infektivnih bolesti.
– Radnici u apoteci nisu nam dali da kupimo sterilne igle, jer znaju da smo narkomani, pa su nam govorili da je zabranjeno da nam ih prodaju. Onda nismo imali kud, pa smo išli iza bolnice, prebirali kante za smeće i uzimali iz njih korištene šprice s iglama da bismo mogli da uzimamo drogu. Zato smo svi zaraženi hepatitisom C – objašnjava B. D.

heroin-droga-narkomanija-narkoman.jpg
Profimedia 

Prisećajući se ratnog 4. jula 1992. godine, kada je prvi put ubrizgao heroin u venu, B. D. priča da je osećaj zaista bio lep, ali da su zato posledice katastrofalne u svakom pogledu.

Krize su užasne. Fizička kriza traje od 15 do 20 dana, imaš strašne bolove, proliv, ne možeš da jedeš, ne možeš da spavaš. Jedanput nisam oka sklopio 73 noći. Tad sam bio najgori, kad sam otišao u komunu. Pio sam tablete za spavanje, ali nema šanse, ništa bez heroina. Onda se zatvoriš nekoliko dana u kuću, kažeš neću više i onda peti dan ti dozlogrdi, izađeš napolje i uzmeš ponovo. Tako je to išlo iz dana u dan, iz godine u godinu i, eto, celi život sam proveo na heroinu – kaže on.Zbog toga, kaže, nije uspeo ni da očuva zajednicu sa nevenčanom suprugom i sinom.
– Oni žive u Beogradu. Išao sam nekoliko puta kod njih. Krenem čist, al’ tamo opet uzmem drogu i sve izmakne kontroli. Nema tu sreće. Otišao sam, bolje da me dete ne gleda takvog – iskren je B. D.

Uz terapiju suboksona svako jutro pije ksalol protiv depresije. Kaže da bi pristao da do kraja života uzima ovaj lek ili metadon, jer bi se u suprotnom vratio heroinu.
Ovo što pijemo ovde nam je jedino rešenje, ništa nam drugo ne preostaje. Kako čovek stari, više nema ni snage, organi ti počnu otkazivati, bubrezi, jetra i na kraju smrt. Da nije ovo otvoreno, sigurno bi umrlo još jedno šest, sedam ljudi – smatra B. D.Zbog toga, kaže, može samo da poruči svakome ko ima želju da proba heroin, da mu je bolje da se odmah ubije, jer „ovako će se samo celi život patiti“.
Jelena Denda/Moja Hercegovina