Spas na Kubi

Jun je bio u punom jeku, a Slobodan Vučković (63) iz Beograda i njegova supruga željno su iščekivali godišnji odmor. Mada je on osećao neke smetnje pri hodu, nije tome pridavao veliki značaj.

– Jedne večeri nakon tuširanja uočio sam rupu na peti leve noge i neobičnu modru boju kože. Znao sam da tako ne izgleda zdrava noga. Zabrinuo sam se jer se to desilo iznenada, pošto prethodnih dana nisam opazio ništa. Sutradan sam se odmah javio lekaru. Prognoza nije bila dobra: moju nogu je zahvatila gangrena – počinje svoju priču Slobodan.

Amputacija prvog prsta

Istog dana zadržali su ga u bolnici i odmah zakazali operaciju, jer je kod te bolesti vreme dragoceno. Prilikom intervencije očistili su mu nogu od infekcije, ali uz amputiranje malog prsta.

– Nije ti baš svejedno kada vidiš da više nemaš jedan prst, ali bitno je da spaseš nogu. Čitao sam negde da je opasno kada gangrena zahvati petu, jer tada brzo prelazi na kost. S te strane, imao sam sreće. Generalni problem je što ljudi malo znaju o ovoj bolesti, pa dok saznaju, dok se osveste i reaguju, često bude kasno, a mnogi i odlažu odlazak lekaru jer se plaše. Malo pre čitave te situacije sa gangrenom, slučajno sam saznao da bolujem od dijabetesa. Moja doktorka se iznenadila kako je gangrena tako brzo nastupila kao posledica šećerne bolesti, jer su obično za to potrebne godine. Kasnije, kada sam razmišljao o svemu, setio sam se da su možda uzrok gangrene bili žuljevi koje sam dobio dok sam neplanirano planinario u banji, godinu dana pre prve amputacije. Nisam imao adekvatnu obuću, a posle tog poduhvata okupao sam se u bazenu. Moguće je da je to samo doprinelo širenju infekcije – priseća se naš sagovornik.
Muke su se nastavile

Posle operacije lekari su mu preporučili hiperbaričnu komoru sa kiseonikom, međutim, određeni rezultati nisu bili zadovoljavajući.

– Taman kada sam se pomirio sa činjenicom da imam jedan prst manje i da ću uskoro kući, gangrena je nemilosrdno napala i moju desnu nogu. Palac mi je veoma brzo pocrneo i ja sam znao šta sledi. Amputirali su mi palac, a ubrzo i još dva prsta. Bio sam razočaran i pomalo bezvoljan, jer je bolest očigledno uzela maha – objašnjava Slobodan.

Nakon operacije pušten je na kućno lečenje bez ikakve terapije, osim svakodnevnog previjanja rane.

– Znao sam da to nije kraj mojim mukama i da situacija može biti samo još gora. Shvatio sam da se moram boriti ne bih li sačuvao ono što još imam. Nisam hteo da se tek tako predam ovoj pošasti! Setio sam se da sam ranije u novinama čitao priče o nekim našim ljudima koji su se izlečili na Kubi. Počeo sam da pretražujem internet u potrazi za informacijama. Sve je bilo vrlo šturo, a meni je curilo vreme. Na kraju sam okrenuo broj kubanske ambasade u Beogradu i pitao kako mogu da dođem do nekog tamošnjeg lekara. Objasnili su mi da se komunikacija između pacijenata i lekara obavlja preko agencije koja je posrednik – priča Slobodan.

Zdravlje ne pita za cenu

Procedura podrazumeva da se agenciji dostave kompletni nalazi krvne slike, doplera nogu, rendgenski snimak oba stopala u tri dimenzije i 3D foto-snimak, a agencija se bavi i prevodom na španski.

– Bio je petak kada sam poslao rezultate, a već u ponedeljak sam dobio odgovor. Obavestili su me da mogu da mi pomognu, ali je neophodno da dođem na Kubu. Dobra stvar je što odmah daju procenu, za jednu nogu 80, a za drugu 60 odsto šansi za uspešno izlečenje. Dobio sam program za mesec dana boravka, koji je uključivao smeštaj i hranu za mene i pratioca, kao i osnovnu terapiju. Cena je bila 6.600 kubanskih pezosa, što je otprilike 6.000 dolara. Ta suma jeste velika, ali u odnosu na klinike u Italiji i Švajcarskoj znatno je niža. Na pregledu će biti ustanovljeno da li će biti potrebna vakcina. Jedna košta 510 pezosa, a potrebno je između 10 i 20. Odmah sam pomislio da će meni kao baksuzu biti potrebno svih 20 – šali se naš sagovornik.

Ponuda klinike važila je tri meseca. Slobodan nije dugo razmišljao. Uz pomoć kredita, kolega i firme u kojoj je zaposlen, sakupio je dovoljno novca i nakon mesec dana sa suprugom otputovao na Kubu.

– Zaista sam verovao da je to moj spas. Računao sam, ako su pomogli nekim dosta starijim ljudima, sigurno će i meni. Na Kubi su me sačekali ljubazno osoblje i moderna klinika. Već prve nedelje hirurški su mi očistili nogu od gangrene koja je krenula ka peti i primio sam prvu vakcinu. Ovo je bio prvi put u životu da sam efekte video već nakon jedne doze. Bio sam zapanjen. Vakcina je formulisana tako da vrši rekombinovanje tkiva i zatvara ranu. Ubada se direktno u ranu, na više mesta, kao kada se šije. Ponedeljkom, sredom i petkom dolazio je specijalista angiolog koji mi je davao vakcinu i previjao ranu. Nakon 13 vakcina polovina rane je bila sanirana, što je zaista bilo čudo, ali je i značilo da će mi trebati više od 20 doza i da ću ostati duže od mesec dana. Samim tim, troškovi su se uvećali – ističe Slobodan

Čuda su moguća

Nakon 29 vakcina, Slobodanova noga je bila potpuno izlečena i spasena, a on spreman na dugoočekivani povratak kući.

– Lekari su mi rekli da će sve biti u redu i da ću moći da hodam, doduše, ne u običnim, već u specijalnim ortopedskim cipelama. Posle osam meseci provedenih u invalidskim kolicima, konačno sam stao na noge. Dva meseca sam išao na terapiju. Nije bilo lako, ali imao sam veliku motivaciju, jer sam želeo da se vratim svakodnevnom životu. Još uvek hodam sa štakama, ali to nije bitno, bitno je da sam sačuvao noge – optimistički kaže Slobodan.

Tekst: Vanja Ostojić