Objavljujemo dnevnik majke čiji je četvorogodišnji sin oboleo od opake bolesti i hrabro se izborio s njom

U jesen 1994. tada četvorogodišnji Igor požalio se roditeljima na bolove u rukama i nogama. Odmah su pomislili da se potukao s mlađim bratom, što je bila svakodnevna pojava. Nažalost, pravi razlog bila je opaka bolest. Igorova mama Irina, koja je danas izvršni direktor Udruženja roditelja dece obolele od raka „Zvončica“, odlučila je da s nama podeli iskustva iz svog dnevnika:

...Nažalost, nakon detaljnih pregleda utvrđeno je da su se u Igorove ruke i noge uselila neka jako bezobrazna stvorenja, koja neprestano skaču s jednog mesta na drugo i gnjave ga (limfoblastna akutna leukemija). Ta stvorenja su potpuno luda, pa smo ih nazvali Ludaci. Igor ih je lepo zamolio da se vrate tamo odakle su došli. Međutim, oni su uživali kod njega i nije im padalo na pamet da odu. Onda je rešio da ih silom izbaci i objavio im je rat. Moj sin misli da su došli iz Amerike, iz Los Anđelesa, jer je negde čuo da se svi ratovi na svetu smišljaju u Americi.

* * *

Našu bolničku sobicu ukrasili smo Igorovim igračkama, knjigama i slikama, čak i zavesama i posteljinom iz njegove sobe. TV, video i crtani filmovi bili su na počasnom mestu. Ali, Ludaci su Igora sve više gnjavili, tako da su ga ruke i noge jako bolele. Tada mu je doktorka u ručicu sipala čarobni napitak, pa je odmah prestalo da boli. Pošto je bio jako dobar, doktorka ga je pustila da ide kući, a u bolnicu da dođe kada doktorka spremi razne crvene i bele otrove za Ludake. Kod kuće ćemo da ih „bombardujemo“ raznim velikim i malim bombama – pilulama.

11. novembar

Igor je stigao kući… tada nastaje prava katastrofa. Mali Vladimir takođe hoće „da se bombarduje“ kao Igor, plače što Igorova bolnica nije i njegova, kaže da moramo i njega da vodimo – da mu doktorka „lepi“ infuziju za ruku, a mora i da ga pregleda kao Igora, i na kraju da dobije bombonu?! Igor je u bolnici navikao da bude general, pa je to počeo da sprovodi i kod kuće. Međutim, malo se prešao, jer su kod kuće glavnokomandujući mama i tata.

* * *

Na samom početku boravka u bolnici Igor me je sav uplašen pitao da li će umreti, jer je čuo da se od nekih bolesti može i umreti. Shvatila sam da je to tema o kojoj moramo mnogo da razgovaramo. Pošto u tom momentu nisam znala šta da mu odgovorim, a nisam htela da ga lažem, rekla sam mu da ću da ga klepim ako me ikada više bude pitao tako glupo pitanje.

* * *

Igorovi Ludaci su sada uspavani, jer ih je doktorka ošamutila raznim čarobnim napicima. Veoma je važno da se ne probude, a pošto mogu da se probude udarcem, moramo da pazimo. Dečaci su ubrzo shvatili da zabrana tuče ima i dobru stranu, a to je da ni tata ni ja ne smemo da ih diramo.

15. decembar

Pošto u svakom ratu borci moraju da budu oprezni, tako smo i mi morali da radimo sve što nam je doktorka naredila i da idemo na kontrole. Igoru nikako nije bilo jasno zašto se medicinska sestra tako zove, ni šta je to krvna slika. Sada zna da se prvo uzmu dve-tri kapi „krvića iz prstića“, zatim se slikaju, uveličaju, pa se to se urami i okači na zid i tada se vidi gde su se Ludaci sakrili i čime su se naoružali. Kada doktorka pregleda krvnu sliku, reći će Igoru kakvo mu oružje treba. Objasnila sam mu da su leukociti njegova vojska. Kada nje ima malo, moramo da čekamo da se uveća, pa da je naoružamo. Ponekad se vojska umori od ratovanja i uspava. Tada moramo da je budimo čarobnim napitkom koji se sipa u mišić na ruci, gde je Igor najjači. Ali napitak je skup i drugi borci ga nemaju, pa smo se mi potrudili da ga, zahvaljujući dobrim ljudima, nabavimo i za drugu hrabru dečicu.

4. april 1995.

Još na početku našeg rata Igoru je počela da opada kosa, a kačket mu je postao sastavni deo garderobe. Pre neki dan dečaci su se igrali u parku, a Igoru je pao kačket. Deca su ga čudno pogledala, a jedan dečak mu je podrugljivo viknuo: Hej, ćelavi! Igor se zbunio, ja takođe. Igra je nastavljena i više niko nije obraćao pažnju. Kada smo došli kući, Igor se požalio dedi, koji je takođe ćelav. Rekao mu je da nije važno šta čovek ima na glavi, već u glavi i poučio ga da uzvrati sa: Hej, ćosavi!

Avgust 1995.

Igor je odneo prvu i najznačajniju pobedu u strašnom ratu. Doktorka je dozvolila zasluženi odmor, pa smo jedva dočekali da odemo iz grada. Tek kada smo stigli u drugu sredinu, među druge ljude, koji ni ne slute kakav se strašan rat vodi u našoj porodici, shvatili smo do koje mere smo sve svoje snage upregli u bitku protiv Ludaka. Bez obzira na veliku pobedu, Igora čeka još dug put do konačne pobede, ali verujem da on ima snage za sva iskušenja koja ga čekaju.

Priredila Vanja Ostojić

20 godina kasnije

decembar 2015.

Igor ima 25 godina, visok je skoro dva metra, aktivno se bavi kik-boksom, ima devojku i živi punim plućima. Pomaže u Udruženju roditelja dece obolele od raka „Zvončica“, igra se s decom, vežba s njima, uliva nadu i deci i roditeljima.

* * *

Vladimir ima 23 godine. Radi, trenira i više se ne tuče ni sa starijim ni s mlađim bratom Ivanom, koji se rodio u međuvremenu.Mama, tata, bake i deke još uvek se sećaju Ludaka i tajno strahuju, moleći se da se više nikada ne vrate u našu porodicu. Upravo zbog tog skrivenog straha trude se da pomognu drugoj deci i njihovim porodicama u sličnim bitkama – da im pruže korisne savete, toplu reč, nadu i utehu!