DOBAR RAZVOD ILI LOŠ BRAK: U roditeljskim svađama dete je uvek žrtva!

Porodične rasprave pogađaju decu više nego što mislimo: ona kasnije češće pate od anksioznosti, depresije i nesanice. Psiholozi vam savetuju kako da sukobe učinite što bezbolnijim po dete

Psiholozi kažu da je to potpuno pogrešno i zapravo najgore što možete učiniti za svoje dete, iako mu želite najbolje. Zašto?

– Ako ostajete u braku samo zbog „dobrobiti“ porodice, svađe i rasprave pred decom nikako nisu dobre. Za njih bi bilo bolje da ne odrastaju u takvom okruženju. Naravno, ako roditelji s vremena na vreme imaju konstruktivnu raspravu (ne svađu) u kojoj oboje kažu šta misle, to je dobro za decu jer tako uče kako odrasli rešavaju probleme – objašnjava psihoterapeut dr Zoran Milivojević.

Međutim, to se ređe dešava. Mnogo češće i bolnije su situacije u kojima su deca izložena stalnim svađama, pa čak i fizičkim obračunima.

– Roditeljska tuča traumatizuju dete i ona se smatra nasiljem prema detetu. Prisustvo nasilju jednako je nasilju prema detetu, a posledice su ogromne. Dete počinje da se plaši fizičkog nasilja, i iz tog razloga može postati žrtva ili agresor. Potrebno je razgovarati s mališanom da bi se smanjila trauma, jer je najgore ako ono ćuti i trpi. Neretko, dete bi trebalo odvesti psihologu i dečjem psihijatru. U najtežim slučajevima u rešavanje sukoba treba da se uključe i socijalne službe – navodi naš sagovornik.

Svađe ostavljaju posledice

Psiholog Nada Jovičić uverava da roditeljske svađe kod dece mogu ostaviti dugotrajne posledice na njihovu ličnost, a pre svega na emocionalno zdravlje.

– One kod dece izazivaju strah. Od roditelja očekuju ljubav, podršku, oslonac, stabilnost, doslednost u ponašanju. Kada se svađaju, dete postaje uplašeno i nesigurno, emocionalno (a i fizički) uznemireno i napeto. Potreba da dobije adekvatnu pažnju roditelja biva mu uskraćena kada se oni svađaju. Dete se povlači u sebe, počinje da veruje kako nije dovoljno dobro ni vredno. Zato se sklanja, želi da bude nevidljivo. To je osećaj stida, kao način odbrane. Može se čak desiti i da dete regredira u načinu ponašanja, želeći da bude još manje i nemoćnije, da na taj način skrene pažnju roditelja – objašnjava Nada Jovičić.

U kasnijim godinama dete nauči da se brani od stida (jer je to ponižavajuća emocija) na različite načine: ljutnjom, besom, agresijom, samooptuživanjem, zavišću ili kasnije zavisnošću...

– Ali, može i da se povlači u sebe, izbegava bliske kontakte, postane anksiozno i depresivno. Vrlo često dete oseća krivicu jer misli da je ono uzrok svađe, da nešto nije dobro uradilo... Trudi se da ispravi grešku, prekine svađu i vrati mir u porodicu, pa se dodvorava roditeljima. Dugotrajna izloženost svađi može kod njega da izazove nesigurnost i nisko samopoštovanje. A pošto je to u stvari dugotrajan stres, posledica je često psihosomatska bolest (stomačni problemi, glavobolja, nesanica, visok pritisak). Takva deca mogu da imaju probleme sa učenjem, teškoće u komunikaciji (agresivnost ili pasivnost/povlačenje) u međuljudskim i partnerskim odnosima.

Kada dete žrtva postane agresor

Psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava kako nisu retke ni situacije u kojima je dete koje je odrastalo uz verbalno i fizičko nasilje roditelja, postalo agresor i izabralo partnera koji se ne ljuti, koji je prilično smiren. Zašto?

– Daću vam primer: Otac se napio i počinje da psuje, lomi stvari po kući... Dete se uplaši da će otac poludeti, da je bes isto što i ludilo i da će u tom ludilu ubiti majku. Ta osoba se kasnije u životu plaši i svog i tuđeg besa. I kada bira partnera, bira takvog koji se ne ljuti. Dete gleda konflikt i zaključuje ko je žrtva a ko agresor. Na primer, tata je agresor, a mama žrtva. I dete tada kaže: „Ja nikad neću biti žrtva!“ I tako, u želji da ne bude žrtva, postaje agresor. Ponekad deca postaju i spasioci – uleću u svađu, brane mamu ili čak fizički žele da je zaštite. Naravno, postoje situacije i kada je otac žrtva. Pred malom decom po svaku cenu treba izbegavati tešku svađu, ali konflikti i svađe su deo života i u tom smilu je u redu po neki put posvađati se pred njima. Međutim, odgovorno roditeljstvo podrazumeva da se razgovara s detetom. Morate ga pitati kako je doživelo konflikt, koliko ga je on pogodio, objasniti mu da to ne znači da se roditelji ne vole ili da je dete krivo za njihov sukob. Veoma je važno za dete da mu povežete ljubav i svađu, da ono shvati da one mogu ići zajedno – zaključuje psihoterapeut dr Milivojević.

Tekst : Katarina Martić