Bezbrižna starost: Smeštanje roditelja u dom jedno od humanih rešenja

Kada mladost prođe, sve postaje teže. Borba s teškom bolešću i nesposobnost bolesnika da se brine o sebi nameću partneru ili porodici veliku obavezu. Međutim, kada partnera nema ili je i sam bolestan, sav teret pada na decu, koja ponekad nisu u mogućnosti da preuzmu tu obavezu. Nekad je smeštanje roditelja u dom kod nas bilo tabu tema, a danas jedno od humanih i civilizovanih rešenja. Ustanove ovog tipa osmišljene su tako da pruže negu onima kojima je neophodna, a ne mogu je dobiti u okviru porodice.

O ovoj temi razgovarali smo s Vanjom Taleski, upravnicom Doma za stare u Beogradu.

– U domovima za stare, koji se nalaze u sistemu socijalne zaštite građana, zadovoljavaju se i zdravstvene i socijalne potrebe njihovih stanara. Zdravstvena zaštita pruža se na nivou primarne, dakle kao u domovima zdravlja, a korisnici su zbrinuti 24 sata. Posebna pažnja usmerena je na rad sa obolelima od demencije. Obezbeđujemo pravovremeno i adekvatno zbrinjavanje, pravilnu terapiju i negu po određenim standardima, što usporava progresiju bolesti i održava kvalitet života dementne osobe. Dom ima i salu za kineziterapiju, gde stručni tim fizioterapeuta pomaže pacijentima da se brže oporave od patoloških stanja, a zdrave korisnike obučava da samostalno vežbaju radi očuvanja zdravlja. Za teže pokretne stanare imamo svakodnevni program terapeutskih vežbi u njihovim sobama. Socijalna zaštita obuhvata rad brojnih profesionalaca, koji su tu da pruže podršku korisnicima da lakše prođu kroz period adaptacije na nove uslove – objašnjava naša sagovornica.

Velika i stresna promena

Smeštaj u ustanovu ovog tipa stresan je i za porodicu i za korisnika, koji menja životni prostor, okruženje i navike. Mnogi preseljenje u dom doživljavaju kao odbacivanje od porodice, pa ne treba po svaku cenu insistirati na tome.

– Odluka o odlasku u dom nikada nije jednostavna. To je proces i za onoga ko menja prebivalište i za njegovu porodicu. U tom trenutku suočavamo se s brojnim ličnim, emotivnim i kulturološkim pitanjima, o kojima je važno razgovarati međusobno, ali i sa profesionalcima koji mogu pomoći. Porodice se uglavnom bore sa snažnim osećajem krivice. Ono što u emocionalnom smislu pomaže jeste činjenica da briga i staranje porodice ne ovaj način ne prestaju, samo im se menja forma. Porodica je u skladu s tim takođe naš korisnik, koga uključujemo u brojne zajedničke aktivosti, a primer za to je „ALZ kaffe” – kaže upravnica doma.

Da bi se novi korisnici što brže i bezbolnije adaptirali na novu sredinu, tu je tim psihologa.

– Radi lakšeg razumevanja sopstvenih osećanja i prevazilaženja straha od nepoznatog, našim korisnicima obezbeđujemo individualnu psihosocijalnu podršku. Psiholog pomaže u razumevanju novih uslova života, ublažavanju tuge koja se može javiti u adaptacionom periodu, jačanju samopouzdanja, emocionalnih, intelektualnih i socijalnih kapaciteta korisnika i doprinosi postepenom prihvatanju nove sredine. Takođe, tokom boravka u našoj ustanovi psiholog kontinuirano prati promene u psihofizičkom statusu korisnika, usklađuje tretman u skladu s nastalim promenama, a pruža i pomoć u teškim životnim situacijama poput bolesti, smrti bliske osobe, porodičnih problema, konflikata i sličnih situacija – ističe naša sagovornica.