TATJANA (43) IZ LESKOVCA POBEDILA JE RAK: Izgubila je dojku i kosu, ali ju je ova rečenica držala u životu, i uspela je!

Tatjana Filipović (43) iz Leskovca, pre dve godine suočila se s karcinomom dojke. Usledila je operacija, saznanje da je ostala bez dojke, mučne hemoterapije, gubitak kose i strah da će njene devojčice rasti bez majke.

Pomislih da sam otišla Bogu na ispovest

"Operisao me je dr Nebojša Ivanović na Badnje veče, a to je bio dobar znak. Kliničko-bolnički centar "Bežanijska kosa", gde sam operisana, devetog januara obeležava svoju slavu – Svetog Stefana. Tog dana, negde u prepodnevnim satima, uhvati me san. U jednom trenutku osetim da mi se nešto klati iznad glave, otvorim oči i vidim – kandilo. Onako bunovna i još u polusnu, pomislih: "Lele, kad pre odoh na onaj svet, samo što zatvorih oči da malo odspavam". Kad ono pop došao da kadi za zdravlje zbog slave. Pitaju me posle žene iz sobe da li sam videla koliko je lep pop, a ja im kažem: "Ko da gleda popa, ja pomislih da sam otišla Bogu na ispovest"", priča Tatjana.

Priznaje da su joj ti dani u bolnici, kao i saznanje da više nema dojku zbog tri maligna tumora u njoj, bili najteži u životu.

"Čitala sam iskustva drugih, pričala sa ženama sa sličnom pričom, ali nekoliko puta sam zaista pomislila da neću imati snage da nastavim dalje. Nije istina da uvek možeš da kažeš da je lako i da ćeš sve pregurati.

Prava istina je da, koliko god si jaka, mnogo puta padneš, plačeš, ne možeš ni u ogledalu da se pogledaš... Tako je i meni bilo", kaže Tatjana.

Veru u izlečenje vraćale su joj ćerke Katarina (16) i Emilija (11)

"Uzmem njihovu sliku, cele noći je držim u rukama, plačem i govorim sebi: "Moraš da izdržiš zbog njih, trebaš svojim ćerkama". Iste godine imala sam još jednu operaciju, operisala sam jajnike. Ne znam odakle mi snaga da izguram sve to. Zahvalna je na ogromnoj podršci koju je dobijala od porodice, prijatelja, kolega s posla... Mnogi predivni ljudi bili su stalno uz mene, posećivali me, donosili mi knjige, bodrili kad padnem... Moja draga prijateljica Ljubinka bila je moj glas razuma. Dolazila je svaki dan, a kad me vidi tužnu i uplašenu, ona s vrata podvikne: "Diži se iz tog kreveta i ne brukaj se!"

Svako u porodici Filipović nosio se s Tatjaninom bolešću na svoj način.

"Deca su brinula da me njihove drugarice ne vide bez kose, suprug Zoran je ćutao sa mnom kad mi se ćuti i imao je beskrajno mnogo razumevanja. Svekrva Dimitrinka trudila se da pomogne oko dece i kuće, kao i moji roditelji."

Ironija sudbine udesila je da se i Tatjanina sestra suoči sa istom bolešću.

"Moja sestra ima rak dojke. Rekla mi je da bi odustala od svega, ali kad vidi mene, smogne snagu da se bori i svaki dan me pominje. Srećna sam što je inspirišem. Bolest je Tatjanu naučila da uživa u malim stvarima, lepoti neba, zvezda, trave, cveća...

I dalje stalno nekud žurim, pomažem svima, radim punom parom, nerviram se zbog svega i svačega. Ali sada znam i da se radujem svakom novom danu, lepoj knjizi, suncu... Srećna sam kad vladaju spokoj i mir u mom domu. Ponekad se pitam odakle crpim svu tu snagu. Samo guram napred na svim poljima. Na posao sam se vratila iste godine kad sam operisana", kaže Tatjana.

Uživam u životu punim plućima

Odrasla je u Leskovcu, a detinjstvo pamti po nestašnim dečjim igrama, smehu i druženju.

"Komšije su nas prskale crevom po ceo dan da im se sklonimo od prozora jer smo pravili nepodnošljivu galamu. Bili su to predivni dani. Imala sam beskrajnu podršku i ljubav roditelja, a tako je i danas."

Studirala je u Nišu, baš u vreme inflacije.

"Bio je to težak period života s jedne strane, a opet najlepši i najbezbrižniji. Stekla sam prijatelje kojima sam verna do današnjeg dana. Uživala sam u svemu", u učenju, druženju, životu.

Iako ju je bolest poprilično uzdrmala, nije uspela da je pobedi.

"Uživam u životu punim plućima sa svojom predivnom porodicom. Svaki vikend provodimo pored reke, šetamo, smejemo se i slavimo život."

(Kurir.rs/Blic žena, Violeta Nedeljković)