PITANJE SVIH PITANJA: Šta biste radili da je vaše dete teško bolesno

Kad ponestane svaki izgovor i osećaj da je sve uzaludno i beznadežno, setimo se da smo dobar narod. Saosećanje s decom koja pate ne košta mnogo, a njima možda spasava život

DOBRI LJUDI POMAŽU KOLIKO MOGU
Najmanje što mi, običan narod, možemo da uradimo jeste da pošaljemo bar jednu poruku mobilnim telefonom ili da uplatimo novac na navedeni račun. Neko preskoči da pročita apel jer nema snage, nekoga mrzi, neko sumnja da će novac otići u prave ruke, neko je ljut što se pomoć traži na ovaj način, neko nema para, ali, ruku na srce, većina dobrih ljudi se uhvati za telefon.

"Zašto pate mala deca?", pitao se Dostojevski u "Karamazovima", ali na to pitanje nikada nije bilo odgovora, niti će ga biti. Ni molitva, post i nečinjenje zla ikome, život u kom roditelj mrava nije zgazio, čast i poštenje, sva ljubav i pažnja poklonjeni detetu... sve to pada u vodu kada se za pomoć moli javno, s punim imenom i prezimenom.

Ali, da bismo došli do te poslednje linije odbrane života deteta, prelazi se dug put odricanja i žrtve. Borba za život deteta liči na koncentrične krugove.

PUT DO ŽIRO RAČUNA
Najpre porodica troši sopstvene resurse, ušteđevinu, ako je uopšte i ima. Prodaje se sve osim stana u kome žive - automobil, zlato, zemlja, tehnika, slike... Ukoliko bolest tim novcem ne može da se zaustavi, uključuje se uža rodbina, koja takođe daje koliko može, do nokata, uglavnom novac. Zatim se porodica obraća kumovima i najbližim prijateljima, koji polako šire mrežu svojih "veza", tražeći među njima dalji spas. U zavisnosti od uzrasta deteta, škola i školski drugovi kreću s prikupljanjem novčane pomoći, gde dobrostojeći roditelji drugara malog bolesnika izdvajaju najviše što mogu.

Svi ovi ljudi su u emotivnoj prednosti u odnosu na nepoznate dobročinitelje jer lično poznaju dete i njegovu porodicu i dele zajedničke uspomene.

Roditelji i prijatelji pišu uglednim firmama koje su na glasu da pomažu humanitarne akcije ovakvog tipa. Mejlovi se šalju i raznim fondacijama, vladinim i nevladinim organizacijama, političkim strankama, ustanovama kulture, bogatim pojedincima, uspešnim sportistima i umetnicima - kome stignu i koga se sete. Na ovaj način skupi se izvesna količina para. Dešava se da to bude dovoljno, ali ako je bolest deteta takve prirode da zahteva terapiju u inostranstvu - što se svakodnevno događa - prodaje se i porodični stan, ukoliko nije pod hipotekom.

Najzad, nesrećni roditelji, iscrpljeni od straha i bola, gledajući najveće patnje svog deteta, odlučuju da izađu iz sfere privatnosti i javno, apelima traže novac.

INDIVIDUALNE AKCIJE
Na ime deteta otvara se poseban žiro račun, a na društvenim mrežama i u medijima počinje slabija ili jača kampanja za prikupljanje sredstava. Svaki dinar je dobrodošao i svima se duguje zahvalnost. Bolesno dete je javno izloženo opisima svog stanja, stadijuma i prognoza. Njegove fotografije nas gađaju pravo u srce i tad počinje trka s vremenom. Još kad vidimo da je od slatkih kovrdža pre bolesti ostalo paperje na glavici nakon zračenja i hemioterapija, shvatamo da smo izloženi najgorem hororu našeg društva.

Kolektivno prikupljanje pomoći novčanim porukama i uplatama obznanjuje se svakog dana, uz informacije koliko novca nedostaje. Upravo taj momenat "hajde, treba još malo" donosi građanima trunku olakšanja, da su na putu da spasu još jedan život. Kada potrebna svota pređe polovinu, ostatak se skupi brže, uz osećaj kolektivne katarze.

Neke javne ličnosti samoinicijativno pokreću akcije za dete poimenice, i takvim ljudima treba odati najveće priznanje. Nažalost, dešava se da zvanične institucije baš u ovim individualnim potezima vide opasnost po vlastiti učinak u zdravstvenom sistemu. Takvu javnu ličnost pokušavaju da degradiraju, optuže za samoreklamerstvo i licemerje, predstave je kao nekoga ko se "meša u njihov posao". A sat otkucava...

GLUVE TELEVIZIJE
Ima li ikoga od nas ko se nije zapitao: "Šta bi bilo da se ovo dogodi meni?" Kako bih se osećao, da li bih izdržao saznanje da mi je dete teško bolesno, da li bih pao u depresiju, paralizovao se od straha, kako bih saopštio rodbini da ima mrvicu šanse za život, od koga bih pozajmio, šta bih prodao, ko će mi stvarno pomoći... Gde da idem, koga da molim, šta da radim?

Zamišljamo one koji su se dobro snašli i koji se ne bave ovakvim pitanjima koja liče na sprave za mučenje. Znamo da takvi odmah znaju gde su najbolje svetske bolnice, ne trebaju im apeli za pomoć i humanost običnih ljudi. Nećemo ni znati da su bolesni, njihove dijagnoze se kriju od javnosti, lečiće ih najbolji lekari, najboljim metodama. Pare nisu problem, njihovi žiro računi su puni, avionske karte kupljene, bolnički apartmani rezervisani. Nema poruka s mobilnih telefona.

S druge strane, svedoci smo nebrojenih šou-programa na svim televizijama gde se pevačka i druga umeća nagrađuju novcem skupljenim od SMS poruka. Puni se programska šema zabavnim sadržajima, veselo se kucka za ostanak onih koji nas zasmejavaju ili oduševljavaju. Ono čega nema je, da se u ovako teškim okolnostima za zemlju i zdravstvenu zaštitu naroda, ovakvi tipovi programa uredno i redovno prikazuju radi pomoći svakom teško obolelom detetu. Baš svakom. Pa neka ne ostane slobodan termin za prvi glas ili prvi stas Srbije. Istina je, trebaju nam i zabava i bekstvo od surove realnosti, ali još nam više trebaju dečji životi.

I na kraju, da se zna i ovo: dobri smo mi ljudi.
Građani Srbije možda nisu najbolji građani na svetu, možda negde ima boljih, ali činjenica je da se osiromašeni narod nije oglušio ni o jedan apel za pomoć bolesnoj deci. Ako tako nastavimo, za tu decu ima nade. A ima je i za nas.

(Ljilja Jorgovanović, Foto: