Fenomen je poznat oduvek - osoba doživi traumu, usled toga naprosto odustane od života i za nekoliko dana umre.

Nekada je to posledica jednog od supružnika u poznijoj dobi kada mu umre životni bračni partner, nekada je to, na primer, slučaj s ratnim zarobljenicima, kad zarobljeni vojnik prestane da razgovara, prestaje da jede i ubrzo umire.


Tokom Korejskog rata, upravo zbog iskustva s ratnim zarobljenicima, Amerikanci su skovali termin sindroma "give-up-itis". Stručnjak za psihologiju Džon Lič sa Univerziteta Porsmut prvi je potpuno naučno obradio ovaj fenomen i u svom naučnom radu opisao je mehanizam ovakvog načina umiranja, opisujući pet koraka unutar kojih se umire od pukog odustajanja od života.

Nazvao je to "psihogenom smrti" i objasnio da tu nije reč o samoubistvu, niti je reč o poremećaju povezanim s depresijom.

On navodi da se, zasad tek opravdano sumnja, da je reč o posledici promena koje se događaju u prednjem cingularnom korteksu, delu mozga koji kontroliše motivaciju i ciljno delovanje osobe.

Pet koraka koje je dr Lič uočio da vode do psihogene smrti su sledeći:

Društveno povlačenje – Obično sledi nakon psihičke traume. Inače se može smatrati i načinom za suočavanje s traumom. Osoba se povlači iz društva, pojavljuje se manjak emocija, indiferentnost, zadubljenost u svoj svet. Neretko su ratni zarobljenici nakon oslobađanja pronađeni upravo u ovom stanju.

Apatija – Osoba u ovoj fazi pokazuje ozbiljne znakove melanholije i manjak energije, kao da više ne želi očuvati svoj opstanak. Ispoljava manjak volje za bilo šta, jedan od najočitijih pokazatelja je manjak volje za održavanje lične higijene.

Abulija – U ovom koraku osoba odlazi korak dalje u manjku bilo kakve emocionalne reakcije. Odbija da razgovara, ili za to nije više sposobna, ekstremno je povučena u sebe.

Psihička akinezija – Ovaj stepen se ogleda u tome da je osoba i dalje svesna, ali više ne govori, zapala je u tako duboku apatiju da više nije u stanju niti da pokuša da spreči da se njoj ili drugome nanosi bol, nego bez ikakve reakcije prima udarce.

Psihogena smrt – Osoba je već na ivici umiranja, odnosno, fizička smrt je naredni korak jer više ne reaguje na apsolutno ništa. Samo leži, u stanju je potpune dezintegracije i do nje se više ne može dopreti.

U koncentracionim logorima, posebno u Drugom svetskom ratu, primećivali su se slučajevi u kojima su logoraši posezali za cigaretom, što je bio potpuno neracionalan postupak.

U ekstremnoj nestašici svega, cigarete su se mogle menjati za znatnu količinu hrane. Odlučiti se na to da se ipak nabavi cigareta, praktično je značilo odustajanje od života i smrt je nastupala u roku od nekoliko dana.

Jedna od naučnih hipoteza polazi od toga da je organski uzrok ovakvoj smrti teški poremećaj nivoa i metabolizma dopamina u odgovarajućem delu mozga.

Kurir.rs/Express/Foto: Shutterstock