MOJA BEBA JE MNOGO SPAVALA I IMALA PLAVE BEONJAČE: Doktori su rekli da je sve u redu, a onda sam čula KRC i njen HOROR

Ispovest mlade majke koju morate da pročitate.

Zato sam rešila da kupim test za trudnoću. Nije ni isteklo vreme predviđeno za čekanje, a već su se pokazale dve plave linije. Moj tadašnji dečko a sadašnji muž je i dalje spavao, pa sam otišla na posao jedva suzdržavajući uzbuđenje. Izašla sam ranije sa posla i rekla njegovom bratu, kako bismo smislili kako da kažemo mom dečku. Na kraju, kupili smo malu plastičnu bundevu, na njoj sam napisala "Stižem 2020" i ubacila zrno graška. Moj muž je bio presrećan.

Prvi ultrazvuk bio je najlepši prizor koji sam ikad videla. Tada je beba već imala oko osam nedelja i bila je savršeno zdrava. Od trenutka kada sam uradila test osećala sam da je devojčica, i tako je i bilo. Imali smo i spremno ime - Atina Bruk Grejs. Želela sam da nosi ime jake žene i ratnice, kao da sam slutila šta sledi.

Trudnoća je bila teška, stalno mi je bilo muka a kada sam ušla u drugo tromesečje, počeo je pakao. Kad god bih nešto pojela, bila bih u tolikim bolovima da sam mislila da ću se onesvestiti. Na kraju se ispostavilo da imam kamen u žučnoj kesi. Odstranili su mi žučnu kesu u februaru, a posle toga trudnoća je nastavila da teče glatko, osim teškog porođaja.

Rodila sam zdravu bebu i počeo je naš zajednički život. Nije volela da bude mnogo na meni, pa je nisam terala na to. Znam da će se mnogi roditelji uznemiriti kad ovo kažem, ali mnogo je spavala ,i po 12 sati u komadu, a ja je za to vreme nisam dirala. Primetila sam da otkad se rodila ima plave beonjače, ali lekari su mi rekli da će se to povući. Tada još nisam znala da ću morati da se mnogo zauzimam za svoju ćerku i da teram lekare da slušaju šta im govorim.

Naravno, napomenula sam lekarima da imam Osteogenesis imperfecta, ali su mu rekli da verovatno nema razloga da brinem, kao i da nema testova za to. Budući da se radi o zaista retkoj bolesti, i sama sam se nadala i verovala da moja devojčica ne pati od toga. Kada je Atina napunila šest meseci, tražila sam da provere da li boluje od toga, pa su nas uputili na kliniku u Birmingemu koji je na dva sata vožnje od nas. Imali smo probleme sa finansijama i u to vreme morali da se preselimo kod muževljevih roditelja, pa u tom trenutku nismo mogli da priuštimo pregled.

Došao je i 23. decembar, kada se sve promenilo. Bila je u njihalici koju je obožavala. Ljuljala se, a onda sam čula da je nešto puklo i njen vrisak. Odmah sam dotrčala i detaljno je pregledala. Nije imala modrice niti otoke, i brzo se smirila. Sledećeg dana, bilo je Badnje veče, sve je delovalo u redu, osim što je jednu nogu izbegavala da koristi. Njen lekar nije radio, a mislila sam da stvar nije toliko urgentna da je vodim na Hitnu pomoć. Odlučili smo da je kod lekara vodimo dan nakon Božića, i tako je i bilo. Lekar nije baš želeo da je vodimo na rendgen, ali insistirala sam na tome. Ispostavilo se da joj je članak slomljen. I dalje se osećam krivo što smo toliko čekali da je vodimo kod lekara.

Šestog januara konačno smo bili u prilici da je vodimo na genetsko testiranje. Rečeno nam je da rezultate dobijamo kroz par nedelja. Kad se testiranje završilo, rešili smo da malo prošetamo Birmingemom, a onda mi je zazvonio telefon i usledio je poziv koji nijedan roditelj ne želi. Rekli su mi da postoje pozitivni znaci za Osteogenesis imperfecta, kao i da joj je slomljena noga na još jednom mestu. Bila sam zbunjena i besna. Zvali su nas da se vratimo kako bi lekar porazgovarao sa nama, a ja sam u glavi već bila spremna na najgori scenario. Da li ću izgubiti ćerku? Znam da su česti slučajevi da roditelji dece sa Osteogenesis imperfecta budu optuženi za zlostavljanje dece i da ih razdvoje, a dokazivanje da nije u pitanju zlostavljanje već bolest ume da potraje jako dugo.

Lekar je, ispostavilo se, pomislio upravo na to. Pitao nas je kako je došlo do loma, kako smo se pobrinuli za dete i detaljno je pregledao. Znala sam šta mu je u glavi i srce mi se slomilo jer sam se plašila da će me optužiti za zlostavljanje.

Na kraju, rekao nam je da ima i frakturu cevanice i da će verovatno alarmirati socijalnu službu. Uporno sam se branila i objašnjavala mu da to nisu posledice zlostavljanja i da to nije prava povreda, već simptom njene bolesti. Na kraju, odustao je od kontaktiranja službe.

Seli smo u kola i krenuli kući. Muž i ja smo bili utučeni - naša ćerka imala je slomljenu i drugu nogu, a mi smo je podsticali da se oslanja na nju. Kako da ne pomislimo da smo grozni roditelji? Morali smo da ubeđujemo jedno drugo da nismo uradili ništa loše. Međutim, ja sam imala dodatni osećaj krivice jer je moja genetika kriva što naša devojčica ima krhke kosti. Indirektno, ja sam je povredila. I dalje imam osećaj krivice zbog toga. Našli smo specijalistu i krenuli smo sa pregledima. Tek tada shvatila sam da moram da insistiram da lekari obrate više pažnje na moje dete i da je ipak ja kao majka najbolje poznajem. Atina je jaka, i iako je pred nama težak, naporan put, znam da će se iščupati jer je jaka.

Kurir.rs/Žena