NEMOJTE NAM APLAUDIRATI AKO STE PRE TOGA ŠETALI! Ispovest SRPSKIH LEKARA koji se bore za svaki život

Svako veče cela Srbija u 20 sati izlazi na prozore i terase i aplaudira medicinskim radinicima koji se danonoćno bore sa epidemijom korona virusa.

Njihove ispovesti prenosimo u celosti.

Snežana Rsovac, lekar pedijatar, na Fejsbuku je po

Ja sam lekar....pedijatar...intenzivista. Već 20 i više godina.Dugo sam razmišljala da li treba nešto da napišem. I smatram da trebam, ne, ja moram kao lekar. Kao neko ko isključivo radi sa respiratorima. Kao neko ko je nažalost i više nego što je za života video smrti i to dece. I da, radila sam sa pacijentom koji je bio na respiratoru pozitivan na COVID. Radila sam sa mojim divnim kolegama. I svi smo bili u specijalnoj odeći, u kojoj si i ne možeš da ista pomeriš na sebi 6 sati koliko je trajala smena. I za to vreme nema jela, nema vode, nema toaleta. A na licu modrice od maske i naočara. I ideš kući kod svojih. To je naš posao, za to smo učili, to je naš život. A mi život cenimo. Da li iko od ljudi koji krse preporuke to razume. Govore o slobodama, a sami ugrožavaju nečiji život. Pozivaju se na restriktivnost. Pa da ste samodisciplinovani to ne bi bio problem. Ne bi bilo zabrana kretanja, policijskog časa. Želite slobodu kretanja. Ispoštujte preporuke. Ne pravite piknik. Ne igrajte rulet. Sa svojim zdravljem. Ne razumem kako nije jasno da u ovom trenutku nije vreme za građansku neposlušnost. Ako ne postujete vlast ispostujte barem nas koji svaki dan radimo. I ne aplaudirajte ako ste tog dana prekršili preporuku. Treba nam umesto aplauza vaše razumevanje i OSTANITE KOD KUĆE!

Adrijana Batrla Popadic opisala je kako izgleda smena dežurstva na intezivnoj nezi gde su smešteni najteži bolesnici zaraženi koronom.

"Moram još nesto da napisđšem i više se neću oglašavati povodom zaraze, koju sam ionako retko pominjala. Svi koji me znaju, takođe znaju gde radim. Pošto su ovo vanredne okolnosti, opisacću vam ukratko kako to izgleda. Dežurstvo traje 24 sata. Kad dođe moj red da uđem u zonu gde su zaraženi, prolazim kroz čitav niz mera, oblačenja i stavljanja zaštitne maske, koja se ureze u kozu, jer ne sme nigde da pušta, naočare koje posle nekoliko sati odvaljuju uvo. Kad sve to stave na mene, nema više diranja lica, nameštanja kape, češanja, ničega. Ako misliš da ne možeš da izdržis dugo, dobiješ pelenu, jer sto sam pišala, pišala sam... O onom drugom da ne govorim (a ko prdne, naduva skafander). Šalu na stranu. Zbog maske sam mislila da ću se ugušiti, napad panike je bio na vidiku, ali sam se nekako smirila. Ulazim na odeljenje gde se susrećem sa zaraženima svih profila. Od preplašenih, koji su na kiseoniku, predvorju respiratora do bezobraznih koji neće da stave masku koju dobiju na ulazu...i tako satima, dok ne počne da mi se muti pred očima od gladi i zeđi, a moram da uključim infuziju, prikačim kiseonik, promenim pelenu nepokretnima, dok mi lije znoj niz leđa i puni kaljace...eto, ako uopšte možete to da zamislite. A pitanje je koliko možemo izdrzati dok ne nastane kolaps.

Kurir.rs