ISPOVEST DR SAŠE MILOŠEVIĆA! Voleo je trke, sport, muziku, s Brenom je trebalo da svira po Africi, ali MEDICINA mu je u krvi

“Život je mistična pozornica strasti, lavirint požude, arena želja oivičena granicama darova koju probijaju uporne budale i netalentovani poltroni”, kaže između dva gutljaja dobrog crnog vina Saša Milošević gledajući me netremice svojim nebo plavim očima koje ukrašavaju njegovo okruglo dobroćudno lice. Vođen Frojdovom maksimom da je odrastao onaj čovek koji je uskladio ljubav, posao i uživanje, živeo je “objedinjeno”, tražeći nove izazove u sebi ili sebe u njima.

Nije se štedeo ni u jednoj profesionalnoj, sportskoj, umetničkoj, ali ni hedonističkoj disciplini. Sve do blizu pedesete, kada je, priznaje, podigao papučicu sa gasa malo intenzivnijeg života. U trenutku u naš razgovor nenajavljeno upada melodija kafanske pesme: “Voleo je vino, kafane i žene”, čiji stihovi dobrim delom oslikavaju živopisnu strukturu mog prijatelja profesora Aleksandra Miloševića, eminetnog lekara, učenika i bliskog saradnika proslavljenog profesora Save Perovića, poznatog po revolucionarnim zahvatima u genitalnoj hirurgiji još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.

Profesor Milošević kao svestrana ličnost bavio se muzikom svirajući bas gitaru u grupi “Sećanja”, postao prvak brdsko-brzinskih trka u nacionalnoj klasi, omladinski reprezentativac SFRJ u plivanju na 100 metara kraul, uspešan menadžer Gradske bolnice u Beogradu. Danas vlasnik renomirane urološke klinike “Polimedik” čiji je osnivač njegov otac, takođe lekar.

“Basista sa skalperom” ili “Flojd u operacionoj sali”, nošen temperamentom boema i hedoniste, voleo je andrenalinske izazove od hirurške sale, kafane, do bravuroznih vratolomija na vrućim stazama automobilskih takmičenja.

“Svako vreme nosi svoj duh, ako je čovek ispunjen u njemu nije ga za badava potrošio. Neko je rekao da se deca i starci dobro slažu jer imaju dosta vremena. Kod mene to nije bio slučaj. Od ranog detinjstva sam imao obaveze što se kasnije nastavilo kroz razne nastavne i vannastavne aktivnosti”.

Za sebe kaže da je radoholik sa filantropskom nadgradnjom: “Novac je sredstvo za funkcionisanje, a ne cilj života što postaje sve rasprostranjenije. Kod jednih da se gomila kod drugih da prežive. Uvek sam davao prioritet životu koga takođe nisam štedeo. Moj moto je dok radim postojim, ali i živim. Sada naravno mirnije. Duša hoće, ali telo posustaje.

Supruga Olga, šarmantna gospođa prodornog pogleda, energične transparentnosti, svog životnog saputnika opisuje sa dozom vaspitnog prekora: “Postoji i malo maglovitija strana tako blistave ličnosti, podjednako silovita jaka pohotna i eruptivna, maliganski nabijena i erotski nadahnuta, kao i većina darovitih i raspusnih indiviualaca sklonih uzimanju emotivnog harača.

Opojen vinom i istraživačkim praktikumom u otkrivanju tabua ljudske seksualnosti, u svojoj erotskoj razbarušenosti postaje nesvestan emotivne srče i suza koje ostavlja za sobom”, kroz osmeh apostrofira Olga deo sadržajnog života ovog po mnogo čemu specifičnog čoveka.

Saša Milopević potiče iz lekarske porodice, vaspitan po strogim pravilima muškog asketizma, koje je nametao njegov otac.

“Majka Olga je bili brižna, tiha i požrvovana. Otišla je rano, tek tada sam postao svestan njene veličine, ali i najsigurnijeg uporišta koje svaki čovek gubi odlaskom majke. Moja majka je u svakom smislu predstavljala temelj kuće. I sada mi odzvanjaju njene reči, saveti. Imao sam trideset pet godina kada je umrla. Tada sam izgubio deo sebe, to sam ne samo emotivno već i fizički osećao. Otac Dragoljub, bivši bokser, iskovan od spartanskog duha, neuništivog materijala podsećao je na oficira specijalnih antiterorističkih trupa. Kao većina očeva u to vreme nije pokazivao emocije. Nije štedeo ni sebe ni druge. Od malena sam imao dril zbog njegovog stremljenja da budem prvi u svemu. Tu nije bilo milosti. Moje “čeličenje” počelo je na treninzima džudoa i karatea.”

Sašu Miloševića ne samo da nisu privlačili borilački sportovi, već je imao odbojnost za svaku vrstu sile, što je podržavala i njegova majka preklinjući supruga da od sina ne pravi oklopnika.

“Tada sam se suprostavio ocu i zahvaljujući majčinoj upornosti uspeo da se izvučem sa strunjače i počnem da se bavim plivanjem. Naravno asketski tretman se nastavio. Letovanja pamtim po dugim treninzima. Otac je sedeo u čamcu davao instrukcije, merio vreme, dok sam ja plivao pored. Sportski kriterijumu u porodici bili su na najvišoj lestvici. Otac i majka su osvajali titule u veslanju. Upoznali su veslajući u četvercu Zvezde. Oboje su bili vrhunski sportisti. Tada je uspeh bio ući u Zvezdu, a kamoli veslati za prvi tim. Splitski “ Gusar” je 1952. za pola čamca pobedio posadu Zvezde i plasirao se na Olimpijske igre u Helsinkiju gde osvojio zlatnu medalju. Ceo četverac Zvezde sačinjavali ljudi čije obrazovanje nije ugrožavano bavljenjem vrhunskim sportom. Svi zu završili fakultete. Moj otac i Vlada Otović postali su lekari. Moja plivačka karijera počela je u Partizanu i ogroman deo slobodnog vremena provodio sam trenirajući na Tašmajdanu, tako da kao gimnazijalac nisam izlazio zbog treninga i škole. Kafana ulazi u moj život u vreme studija. Tada sam intezivirao svirke.”

Saša Milošević u 14. gimnaziji uz plivanje počinje da svira u gimnazijskom orkestru. Kreću žurke, druženja, poznanstva sa već afirmisanim muzičarima: “Sima Simić i ja ćemo se kasnije okumiti. Čovek tanane duše, šarmer baršunastog glasa, suptilni boem i zanesenjak, nažalost počivši Rođa Raičević postaće moj veliki prijatelj.

Sa Simom i Rođom sam osnovao bend “Sećanje”. Tri godine nastupali smo po maturskim žurkama u Beogradu i leti na hrvatskom i crnogorskom primorju”, počinje listanje albuma života Saša Milošević.

“Leto kada sam se upisao na medicinu svirali smo u Budvi. U isto vreme u Avali je nastupala grupa “Panonija set” sa Lepom Brenom, preteča “Slatkog greha”. Dobijem ponudu da cele godine gostujem sa Breninim orkestrom po Hilton hotelima u Africi. Već sam prežalio prvu godinu rešen da krenem na turneju, ali se iznenada pojavio otac. Jedva sam se iščupao bez ozbiljnih povrede”, kroz smeh priča kako je medicina očevim ubedljivim argumentima pobedila muziku.

“I pored očevog insistiranja da upišem DIF 1975. godine postao sam brucoš Medicinskog fakulteta. Tri godine kasnije počeće moja karijera vozača nacionalne klase. Trke su kao žene, velika strast i izazov. Nije lako u tom kontinuiranom lučenju andrenalina ukrotiti sebe i automobil. Veoma često mašina posustaje pred ambicijom vozača. Celokupno slobodno vreme provodio sam spremajući fiću za trke. Moj servis nalazio se na terasi a glavni majstorski pomoćnik bio je oličen u mojoj babi Melaniji. Ona mi je dodavala delove dok sam sklapao motor. Jednom prilikom sam sa drugarom radio motor ispred stana i poslao sam ga da sa terase donese delove. Baka je otvorila vrata on je rekao da sam ga poslao po radilicu. Uzeo je sa terese i bregastu. Ona, malo slabovida saginjući se da proveri šta nosi gotovo ga je presekla pitanjem: - A gde ste poneli tu bregastu?, strogo ga je upitala. Baka ne samo da je naučila mehaniku več je postala poznata u tim krugovima. I danas tadašnji asovi Paja Komnenović i društvo prepričavaju anegdote o njoj”, priseća se danas svojih automobilskih dana koje je na neki način obeležila ova krhka starica, iz lekarske porodice odrasla i obrazovana u Beču gde je završila muzički konzervatorijum.

“Očev deda po majci bio je ugledni lekar kralja Petra. Umro je od tifusa i danas u Kragujevcu postoji ulica Nikole Kolovića. On je medicinu završio u Beču, majčin deda bavio se istim pozivom on je studirao u Francuskoj. Moja baka Melanija predstavljala je oličenje čistote, bila je veoma obrazovana ali nikada nije umela ništa da sakrije: Zove me koleginica Cica na kućni telefon baka se javlja, ulazi u sobu i budime. Reci joj da spavam. - Rekao je da spava-, doslovice je prenela moju poruku. To su bile čiste duše”, sa setom se priseća Saša, svog detinjstva i rane mladosti.

“Moj automobilski debi dogodio se na Ušću. Krenuo sam sa desete pozicije. Tri puta sam se okrenuo, u trenutku nisam znao gde se nalazim, bio sam u andrenalinskom šoku. Imao sam bezrezervnu podršku asova kakvi su Paja Komnenović i Vlada Slavković. Oni su svojim savetima i znanjem doprineli da postanem šampion, mada sam rano počeo da vozim očev automobil najpre uz njegovo prisustvo kasnije sam”, smeškajući se najavljuje jedan od svojih nestašluka nastalih iz strasti prema vožnji.

Imao je nepunih sedamnaest godina kada prvi put za žurku pozajmio očevu ladu. Po povratku ga, zbog brze vožnje, zaustavlja patrola narodne milicije. Naravno ne poseduje ni dokumenta “zaboravljena” kući. Kako je odava utisak pristojnog mladića umesto u stanicu privide ga kući na proveru, gde ga već čeka besan otac poznat i ugledan ledan lekar.

- Hapsite lopova, ukrao mi je automobil, počinje da viče spreman da upotrebi silu i kazni prestupnika, što kod policije izaziva sažaljenje te ga uzimaju u zaštitu, dok očev gnev malo ne splasne.

“Moj otac je bio nemilosrdan i ni u jednom trenutku nije blefirao. On je iskreno želeo da budem priveden i sankcionisan. Da odgovaram za svoj postupak. Apsurdno je da sada roditelji svojim zaštitničkim odnosom gotovo navode decu na stranputicu. Naša generacija je posedovala višak energije ali se neznatan broj tag suficita artikulisao u društveno destruktivnom smeru. Moj otac je reagovao impulsivno, ako se ne sklonim na vreme, što sam i činio, postoji opasnost da završim kao Tajsonov sparing partner. Jednom prilikom je stradala gitara, kojoj je došla glave moja glava. Jednostavno me njome opalio po glavi. Danas bi taj slučaj završio na naslovnim stranama. Možda je moj otac vaspitno malo preterivao, ali ja negujem duboko poštovanje i zahvalnost prema njemu. On je moj najveći uzor. Kao pulmolog profesionalno se bavio problematikom od pupka na gore, ali se njegov hobi ogledao u tretmanu od pupka na dole”, uz smešak evocira uspomene Saša Milošević, dok divanimo u “Bastionu”, na suvo ili na vodi sasvim sve jedno.

Slažemo se da je vino nadahnjujući napitak čiji enzimi bude ceo niz receptora, stvarajući sklad sve tri dimenzije čovekove ličnosti. Uvek sa merom, rekli bi medicinski ljubitelji vina. Hedonisti imaju drugu dioptriju merenja, strastveni ljubitelji vina mere ukus i jačinu, poslednja grupa su količinski zavisnici. Zaključujemo da smo u zlatnoj sredini.

“Nakon završetka medicine dobio sam posao ali sam želeo da dodatno zaradim neki novac. Moj prijatelj je radio na Hipodromu te sam došao na ideju da uvezem kiosk u obliku pomorandže gde bi se prodavalo piće. Dogodili smo se da on leti organizuje posao i da mi isplaćuje procenat od prihoda. Zimi se ništa nije dešavalo, nisam odlazio na Hipodrom, ali čujem da se na Banovim brdu pojavio identičan kiosk. Odem na Hipodrom, kiosk nestao. Pitam prijatelja gde je kiosk? Odneo Bata Bulaja, kaže. Dogovorimo se da podelimo štetu kako se ne bi komplikovala situacija dalje. Taj poslovni izlet otrežnjujuće me opredelio da se nikada više u životu ne bavim poslom za koji se nisam školovao. Mlad čovek ima neiscrpnu energiju a ideje samo naviru, međutim medicinim se može uspešno baviti samo onaj ko se opredeli celim bićem”, kategoričan je profesor Milošević.

“Po završetku fakulteta znao sam da ću se baviti hirurgijom. Taj naum se ostvario nakon šest meseci rada na ginekologiji primljen sam na Urološku kliniku KC Srbije gde sam spicijalizirao hirurgiju”.

Profesor Aleksandar Milošević ne skriva zadovoljstvo zbog uspeha profesionalnom i ličnom životu.

“Moj najstariji sin Dragoljub završio je mašinstvo, živi i radi na Zlatiboru. Kćerka Ivana je pre 15 godina osvojila Ameriku gde je postala uvaženi profesor. Sin Đorđe je završio master za diplomatiju u Vašingtonu i danas radi u struci. Nadam se da će se najmlađi Jakov opredeliti za studije medicine i nastaviti tradiciju. Moj pradeda je bio lekar i bio bi greh da se prekine kontinuitet te humane profesije u našoj porodici".

kurir.rs/Mišo Vujović