2 KLINIČKE SMRTI, 13 STENTOVA, 8 BAJPASOVA, 7 INFARKTA, 4 OPERACIJE: Za čuvenog Pecu Popovića to nije ništa, ON JE NEUNIŠTIV!

Petar Peca Popović, novinar, rok kritičar i publicista, kao srčani bolesnik živi već punih 38 godina.

U ispovesti za Kurir, dodatak Zdravlje, on je govorio o tome kao je sa 33 godine imao prvo put infarkt, kao je jedini Popović koji je doživeo unuče jer je sve njegove već ubio prvi infarkt.

- Leto, 1983. godine. Porodica na moru. Radim na popularnoj TV emisiji. Dolazim kući sa posla, u dvorište utovarujem pet tona ćumura. Jedva sam u emisiju stigao. Ležem u krevet. Budim se u znoju. Krevet mokar kao da sam se kupao. Dišem, ali jedva.

- Imao sam tada 33 godine. U ponedeljak znam da moram kod lekara. Odlazim kod tada mladog doktora Petra Seferovića, kardiologa i predsednika Udruženja srčane slabosti koji je dolazio u ambulantu Politike u kojoj sam radio. Znate, niste svesni tada svega. Pratila me kob cele porodice. Svi su mi u porodici umrli od prvog infarkta. Tada imam dvoje dece, jednog od tri godine, jednog tek rođenog. Mislim kao - nije fer da rastu bez oca.

- Do 1990. bio sam disciplinovan. Radio kao urednik, posao stresan, ali sam pio terapiju i verovao svom lekaru, što je kjuč. Te godine osetio sam da sve teže idem do prodavnice deci po doručak, oznojen. U pekaru ulazim mokar kao neki manijak. Idem na test opterećenja. Loš. Seferović je za katetariziju do srca, da vidi stanje krvnih sudova na srcu. Kažem - radi. Bio je maj. Utvrđuje da na levoj koronarnoj grani imam tri ozbiljna zakrčenja. Najbolje da se naprave tri bajpasa. Kaže, ako se ne operišem za šest nedelja može biti fatalno. Mladi doktor muzičar iz Kamenice ubacuje me u bolnicu kao hitan slučaj. Posle pet i po nedelja operisan. Zadnji čas. Tri bajpasa ugrađuju. Jedno zakrčenje bilo je 100%, druga dva kritično. Kad sam izašao iz bolnice sedmi dan, popeo sam se peške na 14. sprat. Da probam. Zimi idem na rehabilitaciju u Igalo. Shvatio sam inače da je dragoceno naučiti sve vežbe i kako opteretiti srce i telo, a biti bezbedan.

- Ide leto 1996. U Grčkoj smo na Tasosu. Jedva idem i osećam bol iza grudne kosti. Vraćamo se, Seferović opet radi kateterizaciju. Kaže, postoji u Italiji doktor koji može da pomogne, da stavi dva stenta. Taj doktor može samo 5. oktobra. Odlazimo tamo. Jedva. Em vize, em sankcije, em užasno skupo - 22.700 maraka intervencija. Moje srce košta kao nov auto, a ja baš loše. Pio sam 24 različita leka. Sve je išlo progresivno. Taj profesor Kolombo koji je bio vodeći interventni kardiolog na svetu je meni stavio 7 stentova. Napravio je oluk kroz desnu koronarnu granu. Pitao da me predstavlja na kongresima. Kažem, predstavljaj, druže.

- Ide leto 2000. Opet infarkt. Prepoznajem ga. Bio sam u Kragujevcu. "Jao, evo ga, opet imam infarkt". Moj drug Miodrag Perišić kupuje flašu viskija da se povratim. Sutra ujutru odlazim na promociju knjige doktora Seferovića. On me vidi i direkt vodi u bolnicu 10 dana. Test opterećenja kaže da se strpimo. Kupujemo vreme jer je stanje sve gore. Izdržao sam do januara 2001. Posle pola godine imam atipičan infark. Ceo dan me bolelo desno rame. Pio sam brufen, sve dok bol nije počeo da prelazi na levu stranu. Rekoh ženi "E je*iga, opet infarkt". Odlazim kod druga na EKG. Kad je video nalaz reče "nosim te u Urgentni". Gurnuše me u invalidska kolica, vičući "bež'te, bež'te". Trpaju me u koronarnu jedinicu, stavljaju na krevet i tu im prvi put umirem. Iz trećeg elektrošoka me vraćaju. Trajalo je 11 minuta. Njih devet je skakalo po meni da me povrati. Ujutru se budim, a pored mene leži čovek i gleda me. Mrtav 'ladan kaže "ja sam autoelektričar sa Banovog Brda. Kad sam video šta vam rade potpisao sam da idem kući". Posle sam još jednom zaspao. Još jednom umro, još jednom me vratili.

- Pita me na EKG-u Seferović kako se osećam. Velim dobro. "Đavola dobro, gledaj bre ovo..." Dva meseca sam ležao tamo. Toliko sam bio nestabilan da nisu mogli da mi urade koronografiju. Situacija je bila čupava. I na morfijumu sam bio. Početkom marta Seferović me upućuje kod čuvenog lekara u Hjustonu. U krevetu su me odneli tamo. Nisam mogao na noge. Kaže, staviće mi pet novih bajpasova. Pitam koliko će da traje. Tri sata i 45 minuta. Pružim ruku i kažem "vidimo se". Kaže - "ne vidimo se". Zapanjen gledam. Putuje čovek, a ja mislim već odoh. Sedmi dan izašao sam u šetnju po Hjustonu, a pre toga dva i po meseca nisam stao na noge.

- Na aerodromu u Amsterdamu srećem Seferovića sa kongresa u Orlandu. Kaže, video sam doktora koji te je operisao, ima sličan slučaj - pacijent živi već sedam godine. Samo da vam kažem... danas je 2021. i ja sam evo i dalje živ. Imao sam još operacija, 2003. operisao karotidu, 2018. su mi zbog mnogo tahikardija ugradili ICD defibrilator. Test opterećenja 2019. kaže - od osam bajpasova, šest zapušeno. Čarobnjak Vladan Vukčević je u zapušeni bajpas stavio tri stenta, video čovek da to tako može. Posle nekoliko meseci osećao sam slabost i odlazim na još tri stenta, u jednom bajpasu. Sve bi to bilo ok da nisam posle dobio koronu. Završio sam na Bežanijskoj kosi kod dr Marije Zdravković. 12 dana sam tamo ležao, zbog visokog D dimera sam dobio 71 injekciju i dva jaka leka.

- Ne znam šta reći. Ja sam Frankenštajn. Ne postoji nešto što me nije zadesilo. Za inat, ja sam živ, da pričam o svemu.

- Odlučio sam da živim. Ne odustajem od života i svakodnevnice, pun sam obaveza. Nikad ne izazivam moje zdravlje. Ne skačem tamo gde ne mogu da skočim. Znate, ja sam prvi Popović koji je dočekao da bude deda. I to je lepo i motiv. U zemlji u kojoj je sramota biti bolestan nikad nisam dozvolio da me neko sažaljeva. Vodim se time da je svaki problem savladiv i to mi je moto. Znate, kad mehaničar kaže da je auto za đubre to je ok, ali ako je za štelovanje ima nade. Ja sam tu na štelovanju uvek. Uvek pitam doktora na čemu sami u sve idem bez straha. Mi smo svi smrtni ljudi, ali ja verujem niko ne treba da umre na tuđi dan. Svima nam je zabeležen, ja hoću da umrem na svoj dan.

Udruženje pacijenata sa srčanom slabošću Srbije čiji je Peca Popović predsednik, osnovano je prošle godine sa ciljem da obolelima pruži sveobuhvatnu podršku i pomoć pri lečenju i da ukaže kako njima, tako i njihovim porodicama da sa srčanim slabostima može kvalitetno da se živi. Zalaže se za to da se neki od inovativnih lekova finansiraju o trošku države, kako bi isti bili pristupačniji svačijem budžetu. Bolesnici sada te lekove ne mogu da dobiju na teret RFZO-a.

Ti novi lekovi iz grupe SGLT2 inhibitora omogućavaju smanjenje simptoma, ređe boravke u bolnici i manju smrtnost. Oko 30-40 odsto bolesnika sa srčanom slabošću ima šećernu bolest i kod njih su ovi novi lekovi veoma efikasni. Oni smanjuju tegobe bolesnika i popravljaju funkciju srca, bubrega, ali i regulišu šećeru krvi.

U Srbiji svake godine od srčane slabosti umre između 54 i 56.000 ljudi.

Kurir.rs /Zdravlje/Suzana Trajković

Bonus video: