IMAM 4 PROTEZE, 1 ZA VODU, 2 ZA SVAKI DAN, ISPADE DA IMAM VIŠAK NOGU! Nataša Kovačević pomaže najmlađima: Da sva deca skaču!

Samo godinu dana nakon nesreće u kojoj je ostala bez leve potkolenice, i samo sa 19 godina, košarkašica Nataša Kovačević osnovala je fondaciju pod svojim imenom koja već osam godina pomaže deci bez donjih ekstremiteta.

Aktivne proteze omogućavaju neometano kretanje tokom dana. To je s nižim nivoima proteza prosto nemoguće jer istu možete da nosite samo nekoliko sati. Nakon toga postaje neudobna, javljaju se bolovi, kao i žuljevi na mestu amputacije.

Imate li uvid koliko mališana u Srbiji ostane bez nogu i na koji način?

- Teško je pronaći tačan podatak što se broja dece tiče, pogotovo kada je reč o deci iz ruralnih delova naše zemlje. Nismo se bavili prikupljanjem egzaktnih podataka o tačnom broju dece sa amputacijom, ali smo u stalnom kontaktu s protetičarima. Ipak, istraživanje koje smo uradili pokazuje da je kod najvećeg broja dece toga došlo usled kancera. Upoznala sam nekoliko devojčica kojima je noga amputirana baš usled te bolesti, njihove životne priče su izuzetno teške. Bilo mi je potpuno neverovatno da tako mali ljudi mogu podneti toliki teret života, a da s druge strane sve to nose na svojim leđima sa ogromnom dozom optimizma, pozitivnog duha, ali pre svega sa verom u bolju i srećniju budućnost. Oni su naši istinski i pravi heroji.

SAMO GLEDATI NAPRED

Nakon saobraćajne nesreće doživeli ste teške trenutke, ali ste brzo nastavili život dalje. Koliko ste proteza vi promenili i koliko ih danas imate?

- Trenutno imam četiri proteze koje koristim. Jedna je za vodu, kada idem na more ili bazen, druga proteza mi je standardna i služi za svakodnevno hodanje. Treća je sportska i zaslužna za moj povratak na parket i sada je koristim za trčanje i teretanu. Poslednja je proteza za štiklu, koja se može podesiti u zavisnosti od visine potpetice. Reklo bi se da sam došla u situaciju da imam "višak" nogu i drago mi je da je nauka toliko napredovala i da svima nama omogućava potpuno normalan život. Nažalost, te proteze nisu lako dostupne svima i zaista se od sveg srca nadam da će se to u budućnosti promeniti kako bi svi živeli zdravije i srećnije.

U septembru ste prikazali film "Skok", koji detaljno govori o vašoj borbi za normalan život. Snimali ste ga pet godina i izjavili da vam je najteži trenutak bio povratak na mesto nesreće, gde su poginula i dvojica trenera. Postoje li trenuci kada vas momenat nesreće progoni ili su sećanja izbledela?

- Nikada nisam dozvoljavala da me sećanja ili bilo koje iracionalne stvari progone i vode kroz život. Uvek sam se trudila da gledam napred, a da sa sobom nosim lekcije iz prošlosti. Taj dan, kada smo izgubili dvojicu izuzetnih ljudi, bio je izuzetno težak za sve nas. Međutim, jedino što je u našim rukama jeste da negujemo sećanje na Petera i Akoša, na sva dobra dela koja su oni uradili, kao i na neizbrisiv trag koji su ostavili u evropskoj ženskoj košarci.

SUROVI TEST

I otac i majka su vam sportisti. Da li je i njihov mentalni sklop bio od velike važnosti tokom vašeg lečenja, sportski duh koji govori čoveku da nema predaje?

- Podrška porodice je bila nešto najznačajnije za mene u teškim trenucima, oni su oduvek bili moja sigurna luka. Već sam jednom prilikom izjavila da je njima bilo mnogo teže nego meni. Drago mi je da smo iz cele avanture izašli mnogo jači, iako smo svoju snagu dobro znali i bez ovog surovog testa. Svi mi u kući nosimo to posebno sportsko vaspitanje koje je zaista neprocenjivo. Kada se nesreća dogodila, dobro smo znali da se utakmica igra do poslednje sekunde i da su pobede najslađe kada su potpuno neočekivane. Našli smo se u dobro znanoj situaciji, David protiv Golijata. Iako sudbinu ne možemo da menjamo niti da na nju utičemo, uspeli smo da pronađemo način da je timski pobedimo i prevaziđemo.

Čije su vam reči najviše pomogle?

- Brat Ivan je oduvek bio broj jedan osoba u mom životu. Iako je razlika između nas dvoje čak osam godina, s vremenom su se naša razmišljanja i interesovanja iznivelisala. Kada god imam neki problem ili nedoumicu, uvek se prvo obratim njemu. Naši karakteri su veoma različiti i moram priznati da je mudriji i staloženiji, tako da su njegovi saveti zlata vredni. Trenutno živi u Berlinu, gde radi kao diplomata, ali geografska razdaljina nije umanjila našu bliskost. Izuzetno sam srećna osoba znajući da mi u svakom trenutku on čuva leđa.

ČOVEK MOŽE SVE

Svetska košarkaška federacija veoma se zauzela za vas, ove godine vas je predsednik Makron odlikovao Ordenom legije časti... Svojevremeno se očekivalo da ćete karijeru nastaviti kao trener. Zašto niste?

- Moram da istaknem da sam počastvovana imenovanjem za viteza Nacionalnog reda za zasluge Republike Francuske. Ovo priznanje za mene predstavlja veliku čast i još veću odgovornost koju ću nastojati da opravdam u danima i godinama koje slede. Što se trenerskog posla tiče, zaista nikada nisam sebe videla u toj ulozi. Nije to posao kojim bih želela da se bavim.

Ljudi ne mogu da zamisle kako nešto izgleda dok mu se ne dogodi. Mnogi koji imaju obe noge ne mogu da skoče! Koje stvari više ne možete da uradite, a koje možete?

- Snaga čoveka je u glavi i načinu na koji on pristupa problemima. Ne postoji ništa konkretno što ne mogu da uradim, sportski sam tip i iako se više ne bavim košarkom, taj duh će zauvek živeti u meni. Zaista smatram da čovek može da uradi sve što zamisli ukoliko uloži dovoljno truda i rada da bi napredovao ka svojim ciljevima. Nikad nisam volela bilo kakva ograničenja i smatram da su granice tu da bi se pomerale. Samo treba prikupiti dovoljno vere i hrabrosti za taj čin.

Mladi ste, samo 27 godina, i prelepi. Kako izgleda vaš svakodnevni život? Volite li da izlazite, da se družite?

- Oduvek sam bila hiperaktivna osoba. Volim da radim poslove koji me ispunjavaju i ponekad mi se čini da ima premalo sati u toku jednog dana. Zaposlena sam u Košarkaškom savezu Srbije, gde je uvek dinamično, s obzirom na to da organizujemo veliki broj međunarodnih događaja. Takođe, radim kao FIBA tehnički delegat i vodim fondaciju od 2014. godine. Humanitarni rad je nešto što me zaista čini srećnom. Naravno, kao i većina mladih osoba, volim da izlazim. I bez obzira na to koliko radila ili obaveza imala, uvek se trudim da malo vremena u toku dana posvetim svojim najbližima.

(Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović)

Bonus video: