PISAC KOJI JE POBEDIO RAK: Nije dovoljno želeti i misliti pozitivno, TRIJUMF protiv bolesti dolazi polako, a najvažnija je BORBA!

Pisac Srđan Krstić čekao je gotovo četiri decenije da bi objavio knjigu o vremenu u kome se kao mladić borio sa najtežom bolešću. Ako vas život razboli, povredi, postane toliko težak da ne znate šta i kako, možda će vam ova knjiga pomoći da vidite izlaz, povratite snagu i shvatite da niste sami. Njen autor govori na koji način je to shvatio i u čemu je smisao borbe protiv nedaća.

Oboleli ste kao veoma mladi, ali ste priču o tome objavili mnogo godina kasnije. Šta vas je motivisalo da napišete motivacionu knjigu o svojoj bolesti?

- Još kao klincu su mi nudili da napišem tu priču, ali sam uvek smatrao da ako kroz nju ne prikažeš ono opšte, da i drugima pomogne, ništa nisi uradio. Kada je moj period borbe sa rakom odavno prošao, i više nisam bio u samom grotlu bitke, kada je napravljena dovoljna distanca konačno sam uspeo da tu formu pronađem. Tada se sve otvorilo i mogla je da nastane knjiga koja u sebi nosi jasnu poruku: bez obzira kada, kako i koliko vam je teško, izlaz uvek postoji i pobediti je moguće.

Kome se knjiga obraća?

- Nije upućena samo bolesnima, već svima kojima je teško. Onima kojima se čini da je svuda oko njih mrak i nema svetlosti na kraju tunela. Ne mora to uvek da bude ono što košta glave već bilo šta što opterećuje čoveka i on mora protiv toga da se bori. Ali nije dovoljno reći da "hoćete" da pobedite, "razmišljaću pozitivno i pobediću"... Ne. Morate da se borite.

O kom oboljenju se radilo?

- Bio je to sinovijalni sarkom, sarkom mekih tkiva. Sarkom je inače retka vrsta raka, a ovo je retka vrsta sarkoma. Lečio sam se ovde i u Americi, a čak je i tamo to bilo neobično. Ovde ni dijagnoza nije bila utvrđena kako treba.

Da li mlada osoba drugačije gleda na bolest nego kad je zrela?

- Imao sam 19 godina, tek sam završio gimnaziju i trebalo je da počnem da studiram. Dok su moji prijatelji išli na fakultet ili u vojsku, ja sam išao u bolnice. Bez obzira na životno doba, neprilike te iskuju. Postoji ona izreka da što te ne ubije, to te ojača, ali bih ipak voleo da nisam imao takvo iskustvo.

Šta ako vam podsvest govori da je u pitanju nepobediva stvar?

- Svaki čovek ima pravo i da se preda, ali to nije put koji je valjan. Morate imati u sebi volju za životom jer ne znate šta vam sutrašnji dan donosi. Ako date sve od sebe, ako kažete sebi da ste uradili sve što ste mogli, bez obzira da li verujete u boga ili univerzum, univerzum će vam pomoći, jer je svet tako koncipiran. Time što dajete sebi šansu da preživite još jedan dan, još jednu nedelju, mesec ili godinu, otvarate i neke nove mogućnosti. Možda zvuči suviše optimistično, ali - uvek insistiram na ovom "ali" - nije dovoljno da to samo malo poželite već da ćete se veoma istrajno i strpljivo boriti sa puno snage.

Umorili ste se?

- Iz samog čina borbe jednom moraš i da izađeš. Da kažeš: okej, kraj je, sad se vraćam u život i u probleme koje imaju svi ostali ljudi. Ti problemi nisu možda toliko veliki, ali su problemi i ubrzo počnu da te zamaraju iako si se do juče borio za živu glavu. U krajnjoj liniji, to i jeste lepota života. Danas se želi sve brzo, od brzog novca do brzog zdravlja.

Ljudi žele brza rešenja, brze lekove…

- Takvo nešto ne postoji. Život dugujem zvaničnoj medicini, kroz vene su mi prošla dva bureta lekova. Alternativa može da pomogne i jeste korisna, ali nije dovoljna. Zato uopšte ne shvatam zašto se postavljaju pitanja oko vakcine. Zašto postoji uobraženost tipa "kakve će mi biti posledice posle pet godina", koja podrazumeva da će vas biti za pet godina? Treba ih prvo dočekati, pa onda pričati o nuspojavama, ako ih bude. Bio sam u situaciji da primam i eksperimentalne lekove, gde se nisu znale posledice. Da li ćete imati posledice za pet ili deset godina? Sumnjam. I da ih imate, prevazići ćete ih. Ali ćete sa vakcinom stići do tih pet godina.

Šta je još bitno da bi se čovek izlečio?

- Jako insistiram na pitanju istine. Razboleo sam se kad nije bilo popularno da se ljudima govori istina od čega boluju, pogotovu kad je rak u pitanju. A pitanje istine je esencijalno. Čovek koji ne zna istinu o svojoj bolesti i onome što ga čeka nije spreman da se bori jer ne zna protiv čega i za šta se bori. Tek ukoliko znaš punu istinu možeš da se suprotstaviš onome što te čeka. Mnogi kažu: nije spreman, slomiće ga. Ne, ne reaguje čovek tako.

Pišete i o usamljenosti bolesnog.

- Da, kako bi ljudi videli da je neko prošao njihovim putem, razume ih i tera na malo onoga što zovem "neophodnim egoizmom". Znate, bolestan čovek je kao crna rupa u svemiru. U njega sve upada, iz njega gotovo ništa ne izlazi. Najvažnije je da ti ljudi osete da nisu sami i da postoji neko ko je bio ispod dna i izašao.

I, kako danas živite kada ste se popeli na vrh planine?

- Ne kažem da sam se popeo na vrh planine, ali živim normalnim životom već dosta dugo. Oženjen sam, imam sina, imao sam svoju firmu, a sada radim lep posao. Bilo je tu i dalje uspona i padova, lomio sam kuk na toj strani gde sam imao rak. Nekada te život ne pušta iz kandži. To što si pobedio u jednoj bici ne garantuje ti da te neki sledeći neprijatelj ne čeka iza leđa. Ali, možda si stekao malo kondicije za život koji te čeka.

Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović

Bonus video: