OVO JE PRAVI HEROJ! Udomljava decu koja boluju od NEIZLEČIVIH BOLESTI: Od '89. prihvatio 80 mališana, a 10 mu je umrlo u rukama

Mohamed Bzeek svoje postupke opisuje kao svoju životnu misiju. Ovaj 65-godišnji bivši libijski imigrant posvetio je svoj život prihvatanju dece koja nemaju nikog drugog tokom njihovih poslednjih nedelja života.

- Godine 1995. odlučili smo da usvojimo siročad ostavljenu u bolnicama ili oduzetu iz njihovih porodica od strane države zbog nasilja i pritiska - objasnio je Bzeek koji je nekada bio maratonac pre nego što je došao u Ameriku.

- Jedina kuća koja prima siročad i decu koja će uskoro da umru u Los Anđelesu je moja kuća. Imao sam posla sa 80 dece od 1989. Desetoro dece je izgubilo život u mom naručju.

Sigurni i voljeni

Odeljenje za dečije usluge u LA blisko sarađuje sa Bzeekom.

- Kažu mi kada će deca da umru i pitaju da li mogu da ih usvojim. Oni znaju da ne oklevam da prihvatim. Ako ne pristanem, šalju ih u bolnice i ti znači da deca neće imati porodicu ili kuću. Međutim, kada ih uzmem, osećaju porodičnu atmosferu. Oni se osećaju sigurno i voljeni su do kraja života.

U mnogim slučajevima deci daje imena, kao i utočište i ljubav.

- U bolnici se rađaju, ostavljaju ih - rekao je Bzeek u intervjuu za bolnicu LA i dodaje:

- Njihove porodice ih ne imenuju. Dolazi na papiru: „Dečak“, „Devojčica“. Dajem im imena.

Sofi Kifer radi u pedijatrijskom palijativnom zbrinjavanju. Nedavno se sastala sa Mohamedom i pisala o svom iskustvu za Međunarodnu mrežu za palijativno zbrinjavanje dece.

- Bio je medved čoveka sa dugom bradom i mekim osmehom.

Sofi je napisala:

- Njegova usvojena ćerka bila je naslonjena na kauč. Kada je Mohamed otišao da drži ovu malu, krhku devojčicu, upozorio me je da povremeno ima napade i da ako je držim dok se ovo dešava, da je držim i to će brzo proći. Cenila sam koliko je razgovor bio miran i činjeničan, što mi je omogućilo da je držim sa samopouzdanjem, pripremljenu za sve što bi njeno telo uradilo. Imala je encefalocelu što je značilo da joj je pri rođenju deo mozga virio kroz otvor na lobanji. Ona ne može da vidi, čuje, govori ili se kreće. Ona, međutim, može da oseti i reaguje na dodir. Kada je nežno pomilujete ona se opušta i dok držite njeno telo, ono se kreće u skladu sa vašim.

Bzeek je uzeo devojčicu kada je imala samo sedam nedelja. Rečeno mu je da će živeti samo nekoliko meseci. Danas ima šest godina. Okrug ju je uzeo od njenih bioloških roditelja. Njegov sopstveni biološki sin Adam (19) rođen je sa izazovima krhkih kostiju i patuljastosti. Slomio je skoro svaku kost u svom telu u nekoj fazi. Bzeek kaže da je briga o onima koji su tako bolesni bolan proces. On zna da je njihovo zajedničko vreme dragoceno.

- Znam da je srceparajuće. Znam da je to puno posla i znam da će me to ponekad povrediti. Ali, po mom mišljenju, trebalo bi da pomažemo jedni drugima, znaš? - rekao je Mohamed.

Sofi kaže da je Mohamed kuvao za nju u svojoj besprekornoj kuhinji i više govorio o religiji i važnosti koju ona ima u njegovom životu.

- Rečeno mi je da je moja priča dirnula druge i ponovo izgradila njihovo verovanje u čovečanstvo – da je promenila njihovu perspektivu o Amerikancima muslimanskog porekla. Volim da o njoj razmišljam kao o pravom islamu, radi se o ljubavi i saosećanju i simpatiji prema drugima. Ako mogu da pomognem nekome, moram da pomognem - ispričao je Mohamed.

U protekle četiri godine, Mohamed radi sa medicinskom sestrom koja dolazi svaki dan kako bi mogao da pravi male pauze, obavlja poslove i moli se u svojoj džamiji. Posle članka LA Tajmsa, dobio je veliku medijsku pažnju. Jedan onlajn komentator nazvao je Bzeeka muslimanskom Majkom Terezom, drugi je otvorio GoFundMe nalog u njegovo ime; za šta nije znao dok ga kompanija nije kontaktirala.

Donacije će biti podsticaj za 1.600 dolara mesečno koje dobija od okruga L.A. Planira da uloži novac za suštinsko poboljšanje doma, počevši od instaliranja klima uređaja. Sada ima svojih zdravstvenih problema. Prošle godine lekari su mu rekli da ima rak debelog creva 2. faze. U intervjuu za dečiju bolnicu LA, opisao je svoju reakciju na vest.

- Nisam imao porodicu sa sobom i bio sam uplašen - kaže on i dodaje:

- Osećao sam se isto kao i deca. Oni su sami. Ako ja imam 62 godine i plašim se, šta je sa njima?

(Kurir.rs/Image/A.G.)

Bonus video: