"VEROVALA SAM DA MI JE MUŽ MRTAV, A ONDA MI JE STIGLA PORUKA": Dve godine nakon SAHRANE stigle su vesti koje su je potpuno slomile

Ljubavne veze mogu biti komplekse, a kako bi uspele veoma je važno da oba partnera podjednako ulažu energiju i emocije. Nekada smo smo spremni da učinimo neverovatne stvari za voljene, a da potom budemo povređeni i slomljeni.

"Svog budućeg supruga upoznala sam još u vrtiću, a kako su moji i njegovi roditelji bili najbolji prijatelji, vidala sam ga i svakog vikenda na porodičnim druženjima. Kako sam bila jedinica, a on sin jedinac, bili smo poput brata i sestre. Nisam mogla zamisliti dan da ga ne vidim. Mi smo zapravo bili jedno, dve osobe, a jedna duša. Godinama kasnije, svi su nas znali zadirkivati da smo dečko i devojka, a to nam nije ni najmanje smetalo jer smo svima objavili da ćemo se venčati čim postanemo punoletni. Krenuli smo u istu osnovnu školu i zajedno sedili u klupi. S vremenom su zadirkivanja prestala i svi su nas, iako smo bili deca, gledali kao ozbiljan par. Krajem osnovne škole bilo nam je jasno da smo stvoreni da cijeli život provedemo zajedno. Telesno smo se sve vise privlačili, tako da je trenutak našeg prvog seksualnog kontakta bio samo pitanje dana. Moja mama je to primetila i malo se zabrinula. Rekla mi je da je svesna da smo ja i on povezani gotovo od prvog dana života, ali da sam ja još mlada i da možda još netko ude u moj ili u njegov život te da jako dobro razmislim o tome sto ću napraviti. Ja sam se samo nasmejala jer sam u dubini duše znala da je takva opcija potpuno isključena", počinje ispovest ova devojka još uvek ne sluteći u kom pravcu će je život odvesti.

Ljubav je planula nakon što su prvi put vodili ljubav

"Majka mi je rekla da bi ona najviše volela da bude tako jer da u životu nije upoznala boljeg dečka, i kad bi mogla birati od svih ljudi na svijetu, upravo bi njega izabrala za zeta. Došao je i taj trenutak. Bili smo na školskom izletu, malo smo se udaljili od svojih kolega iz razreda i sami šetali šumom. Naišli smo na mali gaj okružen visokim jelama kroz čije se grane probijalo sunčevo svjetlo poput sićušnih zlatnih traka. Legli smo na meku travicu i počeli se maziti i ljubiti. Bilo je prekrasno. Bili smo nespretni i nevini, a sve je nekako išlo svojim prirodnim tokom. Kad je ušao u mene, nisam osetila ni najmanju bol nego neko nevjerojatno i neopisivo blaženstvo. Sam naš odnos sigurno nije trajao ni dve minute, a meni se činio kao večnost. Naše duše i njihova energija bile su isprepletene nekom čudnovatom mrežom u koju ništa nije moglo prodreti", piše ova devojka, a onda otkriva šta se dalje dešavalo u ovoj ljubavnoj priči.

"Posle osnovne škole upisali smo se u istu gimnaziju. lako su njegovi roditelji želeli da on ode u pomorsku školu, budući da su njegovi već generacijama pomorci, on se zbog mene odlučio za klasičnu gimnaziju. lako sam znala da bi i on sam hteo da ide u pomorsku školu, cenila sam njegovu žrtvu. Čak sam ga pokušala odgovoriti. Rekla sam mu da će tih nekoliko školskih sati brzo proći i da posle celo vreme možemo biti zajedno: nije me poslušao. U gimnaziji je patio. Imali smo svoje društvo, s kojim smo vikendima odlazili u razne kafiće, ali mislim da smo svima u društvu bili pomalo dosadni jer smo uglavnom bili okrenuti sami sebi. Kako su svi znali za našu kao od čelika sazdanu vezu, nikom nije palo na pamet mešati se. Svi su cenili našu vezu i pomalo su nam zavidni zbog naše sreće. Pri kraju gimnazije otac mu je kupio auto i mi smo svaki slobodan vikend odlazili u naš čarobni gaj, gde smo iznova vodili ljubav kao prvi put. Kako smo u vrtiću obećali, uz odobrenje i oduševljenje naših roditelja venčali smo se čim smo navršili 18 godina. Nakon venčanja došlo je do male prekretnice u našim životima. Morali smọ se odlučiti za fakultet. Ja sam odabrala filozofski fakultet, kojem sam oduvek težila, a on se odlučio za pomorski fakultet. Ni to nam se nije činilo tako strašnim budući da su nam roditelji nakon venčanja kupili stan u kojemu smo sami u svojoj sreći mogli bezbrižno živeti. Osećala sam da bih ga unesrećila kad bih ga zamolila da ostane na kopnu. On bi na to pristao, čak mi je to i predlagao, a ja sam znala da bi ga takav posao uništio i s vremenom činio sve nesrećnijim i ogorčenijim. Toliko sam ga volela da mu to nisam htela priuštiti. Poslušao me i otišao na brod. Rastanak je bio težak. Znala sam da ga neću videti četiri meseca, a do sada ga najviše nisam videla dva dana. Ta četiri meseca bila su grozna iako smo se svakodnevno čuli, na što mu je sigurno otišlo pola plate"

Sa posla su joj javili da joj je muž nestao

Kad se vratio, sve je bilo u redu i godinama su srećno živeli. Međutim, kada su želeli da dobiju potomstvo nisu uspeli u tome. Lekar im je rekao da je sve u redu, ali bebe nije bilo i tako narednih deset godina.

" On je u međuvremenu napredovao do kapetana broda iste kompanije i odlično zarađivao. Već smo imali dovoljno novca pa smo razmišljali da se on zauvek iskrca i da počnemo neki naš zajednički posao. To mu je trebalo biti zadnje putovanje. Poslednji put smo se čuli kad je uplovljavao u Rio. Nakon toga ga nisam čula. Obuzele su me crne slutnje, a nakon nekoliko dana javio mi se agent njegove kompanije i rekao mi kako mi se suprug iskrcao s broda i otišao u grad, gde je nestao. Alarmirana je policija, ali u gradu s jedanaest miliona stanovnika i jednom od najvećih stopa kriminala na svieu njemu nije bilo ni traga. Zaključili su da je poput mnogih naivnih stranaca ubijen i opljačkan, a njegovo telo zakopano na jednom od mnogobrojnih smetlišta. Moj život ostao je bez smisla. Organizovali smo sahranu, a kako nije bilo tela, u sanduk sam stavila odeću koju smo nosili kad smo u našem gaju prvi put vodili ljubav. Nekoliko dana nakon sahrane javio mi se agent njegove kompanije koji me je obavestio da mi je suprug bio osiguran na više od milion dolara, ali da mi novac ne mogu isplatiti dok ne nađu siguran dokaz njegove smrti. Mene ni za kakav novac nije bilo briga. Nekako sam uspela nastaviti sa životom. Povukla sam se u sebe i posvetila svom radu u školi. Bila sam tužna, ali živela. Pokazalo se da je osiguranje bilo upornije od brazilske policije i nakon dve godine dobila sam obavaveštenje da su pronašli mog supruga živog i zdravog te da je u braku s mladom Brazilkom, s kojom ima već troje dece. Rekli su mi i da je trenutačno u zatvoru pod optužbom za prevaru i lažiranje smrti.

Prevara veka i slomljeno srce

Preko istog agenta mi je poslao kratku poruku: 'Toliko sam te voleo i cenio da nisam mogao podneti da patiš. Već odavno sam se zaljubio u drugu ženu i znam da bi ti srce puklo kad bih ti rekao da te zbog nje ostavljam. Mislio sam da bi ti bilo lakše da misliš da sam mrtav. Oprosti", piše u ispovesti ove devojke kojoj se srce slomilo.

(Kurir.rs/24sata.hr/M.J)