"Ne mogu da prepoznam sinove i muža, za moju bolest nema leka": Eleonor otkriva potresne detalje svoje borbe

Eleonor Fleg (56) je pisac i živi u Dablinu sa suprugom Džasperom Vudom (43), asistentom za posebne potrebe u osnovnoj školi. Ovde ona otkriva svoju borbu sa slepilom ( Prosopagnozija (grč. prosopon = lice, agnosia = "ne poznavati") je poremećaj percepcije ljudskog lica) - koja nema tretman i pogađa jednu od 33 osobe.

"Videvši zgodnog stranca kako mi se smeši, pocrvenela sam. Šetala sam blizu svoje kuće kada sam preko puta ugledala biciklistu dobrog izgleda. Onda, kada je sišao sa bicikla i krenuo prema meni, shvatila sam da to nije koketni stranac, to je bio moj muž Džasper, kojeg sam poznavala 23 godine. Odrastajući, osećala sam se drugačije i nespretno na mnogo načina. Moja borba da prepoznam ljude bila je samo jedan deo toga, ali je uticala na mene. Srednja škola je često bila ogromna jer, sa svima u uniformi, nisam mogao da prepoznam ljude po odeći", govori Eleonor o svojoj bolesti.

"Često sam razgovarala sa nekim, samo da bih otkrila da je neko drugi, što je bilo nezgodno. Jednom, kada sam imala 15 godina, nisam čak ni prepoznala svoje lice na fotografiji i pomislila sam da je to dečak u koga sam se zaljubila! Kada sam bila na fakultetu, otišla sam na vikend sa grupom u kojoj je bio bivši dečko. U najmanju ruku, bila sam skoro sigurna da je on ista osoba sa kojom sam izlazila kao tinejdžer, ali nisam mogla tačno da ga pitam, pa sam provela ceo vikend izbegavajući ga", priča Eleonor, piše The Sun.

"Tokom svog prvog braka, nisam se trudila da prepoznam svoje sinove Vanju, rođenog 1992. i Turloua, rođenog 1996. godine, kada su bili mladi. Ali izlazak sa dečacima često bi značio stresne interakcije. Kada bi se pojavio neko koga nisam prepoznala i počeo veselo da ćaska, moj mozak bi mahnito zavrtio. Pomislila bih: „Da li te poznajem iz škole ili sa posla ili negde drugde?“ Skenirala bih njihov izgled – da li su mi njihova kosa, naočare ili tašna dali trag? Nisam mogala da se nateram da kažem: „Izvini, ko si ti opet?“, pa bi u većini prilika mahnuli i ja bih ostala iscrpljen, bez pojma s kim sam razgovarala" prepričava ova žena svoja iskustva.

Upoznavanje sa bolesti i prevazilaženje problema

"Vremenom sam shvatila da će mi se zbunjenost dešavati češće kada sam umorna ili pod stresom i da imam više šansi da prepoznam nekoga ako ima nešto posebno na sebi, kao što je crvena kosa ili smele naočare. Ipak, nisam znala da ono što sam doživljavala ima ime. Rastala sam se sa svojim prvim mužem 1999. godine, a sledeće godine, sa 32 godine, počela sam da izlazim sa svojim sadašnjim mužem Džasperom i rekla mu za to. Srećom, imao je veliko razumevanje i pomogao mi je da vidim smešnu stranu. To mi je trebalo jer je neprepoznavanje ljudi stresno. 'iscrpljenost' Postoji iscrpljenost od pokušaja da shvatim ko je neko, plus briga da sam ga uznemirila ili uvredila. Pronalaženje humora je zaista pomoglo. Jednog dana 2013. godine, videla sam mladića kako šeta hrta i pomislila: „Vau, taj pas je kao naš.“ Kada sam kasnije tog dana videla Turloua, koji je tada imao 17 godina, rekala sam mu to. Samo se nasmejao i rekao: „Mama, to sam bio ja!“ Džasper i ja smo se venčali 2015. i bilo je divno biti sa nekim ko me je voleo baš onakvu kakva jesam, baš kao i moji momci" rekla je ova posebna žena.

(Kurir.rs/M.J)

Bonus video: