Kad sam bio mali, bila sam mala

- Rođena sam kao muškarac u telu žene. Već od šeste godine bilo mi je jasno da sam drugačija od ostale dece. Mama me je terala da za jednu školsku priredbu obučem suknju. I sada se sećam koliko mi je to bilo strašno. Nisam želela da izgledam kao devojčica! Vrištala sam i plakala. Nisam mogla da shvatim zašto moram da nosim takve stvari kad svi dečaci oblače pantalone i trenerke. Imala sam dugu kosu i nisu mi dozvoljavali da se ošišam i imam frizuru kakvu želim. Verujte mi, to su bile traume - kaže u svojoj ispovesti za Dr Kurir B. A. (26) iz Beograda.

Oni koji je ne poznaju nikad ne bi rekli da je žensko. Čak izgleda kao privlačni dečko “s nečim u osmehu”. Naravno, kratko je ošišana, dres kod je muški, a tako i priča. Otvoreno nam kaže da dugo nije mogla da objasni šta joj se dešava.

- U osnovnoj školi počele su da mi se sviđaju devojčice. Mislila sam da sam budala. Teško mi je da vam sve to objasnim. Tad nisam znala za transseksualnost ili poremećaj polnog identiteta i da se ljudi rađaju s tim. Užasno sam se, međutim, tih dana plašila da sam možda homoseksualac, jer su mi se sviđale osobe istog pola. Trebalo mi je mnogo vremena da sve shvatim. Tokom detinjstva sam mislila da je najveći problem to što imam žensko ime, nosim žensku garderobu i imam dugu kosu. Ali od puberteta je postalo jasno da i nije baš tako. Telo je tada počelo samo od sebe da mi se menja, rasle su mi dlake, u jednom trenutku sam imala i bradu, zbog čega sam prestala da se krijem i počela da se ponašam onako kako se osećam, kao muškarac - priča u dahu B. A.


Nastavljajući svoju ispovest dodaje da su vremenom sve promene primetili i roditelji.


- Mislili su da je sve samo moj hir, da će proći. Nikad nismo seli da pričamo jer su bežali od istine. Bilo je trenutaka kad sam morala da budem žensko jer su oni tako hteli. Čak sam i na maturi u srednjoj školi nosila suknju i cipele na štikle - kaže sagovornica Dr Kurira.

Kako dodaje, porodica i nije bila toliki problem u odnosu na reakciju okoline.

- Javio mi se i strah od neprihvatanja. Trebalo je ljudima da kažem šta mi se dešava. To nije bilo nimalo lako. Ali prošlo je. Kad počnem normalno da šetam, držim devojku za ruku, prestanem da lažem i slobodno pokažem ličnu kartu, a da me ljudi ne gledaju belo i zabezeknuto, moći ću da se opustim. Živim za taj dan - iskrena je B. A.

Da bi to ostvarila, predstoji joj hormonska terapija, a zatim i niz hirurških intervencija. Prethodno je prošla sve neophodne medicinske preglede koji su potvrdili da ima poremećaj polnog identiteta i da je to jedina terapija, što potvrđuje brojna medicinska dokumentacija.