Sastavni deo reforme primarne zdravstvene zaštite bila je dilema da li da domovi zdravlja ostanu u javnom sektoru ili da se privatizuju.

Odlučeno je da budu na državnim jaslama kako se privatizacijom ne bi izgubila preventiva, zdravstvena evidencija i statistika.

Promovisana je društveno korisna obaveza: izabrati lekara, bez koga ne može da se overi zdravstvena knjižica.
Reforma je završena: pacijenti su i dalje nezadovoljni, jer Republički fond za zdravstveno osiguranje pokriva sve manje njihovih potreba, a izabrani lekari očajni jer ne mogu da sprovedu dijagnostiku, kapitaciona formula im je smanjila plate zbog “trošenja na pacijente”, a lekari iz bolnica im nisu postali partneri u lečenju pacijenata, jer je sve teže doći do njih.

Informaciona tehnologija je dovela do dupliranja posla pri evidentiranju usluga, a papira i štampača je sve manje jer nema dovoljno novca za nabavku.

Direktori su podržali produženje radnog vremena, čime je omogućeno da se primi još veći broj pacijenata, nakon čega konstatuju da je “probijanje normi” razlog za loše rezultate doma zdravlja, pošto je to znak lošeg kvaliteta usluga.

Drugim rečima - reforma na daje rezultate.
Kako god radili - lekari ne valjaju.
A dok traju reforme, lekari opšte medicine su ostarili, otišli u penziju ili dobili neku drugu specijalizaciju.
Još malo pa ih neće ni biti!