Stanimir zbog jednog sna pobegao u šumu na Maljen i nije se vraćao 50 godina: Sve stvorio od nule, hapsili ga, vodili u bolnicu, a onda se zarekao...

Stanimir Joković rođen je u selu Mršelji u okolini Požege, a za mesto stanovanja izabrao je „besputne predele Maljena” i njegove ogranke – Malu i Veliku Zajčicu. Međutim, odlučio je da napusti svoj dom i postane "Pustinjak sa Maljena". Upravo tamo ga je i našla ekipa Nin-a 1974. godine.

U tekstu se dalje navodi da u potragu za Stanimirom ne bi trebalo ići bez vodiča, jer je ta potraga unapred „propast”. „Zamršene kozje staze kroz gustiš može da razazna i ispetlja samo neko ko je već išao njima.”

- Pustinjak se dobro sklonio od svih ljudskih pogleda. Zavukao se u njene pristupačne predele. Priča se da je bio veoma nesrećan i potišten kada su seljani, pre nekoliko godina, prolazili kroz šumu, u njegovoj blizini. Prosekli su put kojim na tarnicama odvlače drva iz šume. Time je, pomalo, bilo ugroženo njegovo carstvo usamljenosti - piše u tekstu koji je objavio Nin.

Živeo je u maloj zemunici od blata, poput one koju su pravili čuvari bostana u Slavoniji i Vojvodini. Ukoliko bi neko u potrazi za Stanimirom i pronašao njegov „dom”, pitanje je da li bi on i bio tu. Obično bi prvi spazio da neko dolazi, jer je u tome već imao izoštrena čula.
U šumu je pobegao kao mladić, a za 50 godina nijednom nije sišao u rodno selo, koje je bilo udaljeno nekoliko kilometara.

"Pustinjak je ovde došao 1925. godine. Imao je samo motiku, sekirče i kramp. Od te godine, Stanimir je krčio šumu, vadio kamen ‘ljutac’ i uvećavao svoj posed. Na iskrčeno je odmah sadio voćke. Nije hteo da dangubi. Dobro je znao da drvo traži vreme.”

Govorio je da je, kada je napunio 20 godina, sanjao da mu je neko iz sela „majku prokleo da će da ga ubije” i da mu je jedni spas da pobegne u šumu, što dalje od ljudi i da živi pustinjački život. Kada se probudio uzeo je sekiru, motku i nož i zauvek otišao iz porodične kuće. Dugo niko ništa nije znao o njemu. „Kaže da je poslušao glas iz sna”, jer da nije bio bi mrtav.

Tokom svog pustinjačkog života nikada nije seo za sto za kojim sedi ženska osoba. Kada bi ih slučajno sretao na putu ili ih ugledao dok čuva ovce i krave, zaobilazio bi ih "u velikom krugu kao da će nešto da ga ujede ili uvrača”.

Pre rata su ga žandarmi hapsili i pendrekom odvraćali od pustinjačkog života. Terali su ga silom da živi kao i drugi ljudi, ali ga naterati nisu mogli. Za vreme rata su ga razne vojske ‘lovile’ ili progonile, ali ga ‘uloviti’ nisu mogle.

Posle rata su Stanimira vodili u Beograd na posmatranje, šest meseci, a onda su ga pustili kao čudaka i osobenjaka, ali ne i kao ludaka. Dok je bio u bolnici na posmatranju i ispitivanjum zarekao se da za to vreme ne kaže ni jednu jedinu reč. I reč je, naravno, održao – bio je kao gluvonem.

(Kurir.rs/I.M.)

 Pogledajte kako je naša ekipa obeležila Međunarodni dan šuma: