Trejsi Vilankur bila je prelepa manekenka u usponu kada je dobila retko virusno oboljenje krvi, a stvari su krenule na gore kada je počela da se zabavlja sa nasilnim narkomanom

Život Trejsi Vilankur (34) iz američke savezne države Juta, koja je kao popularna srednjoškolka započela da gradi manekensku karijeru i da nastupa na televiziji, poprimio je tragičan obrt kada je dobila retko virusno oboljenje krvi. Od toga se fizički izobličila i postala zavisna od tableta protiv bolova.

Stvari su krenule sa zla na gore zbog njene veze sa izvesnim Timotijem Vokerom, koji je prema njoj bio nasilan i sa kojim ju je povezivala sklonost ka opijatima. Malo je falilo da za sve tragično i završi, kada je Voker pre nekoliko dana bez naročitog povoda ubio policajca a zatim pucao u nju i u sebe. Pretpostavlja se da je par bio pod dejstvom droge kada je u trenutku policajac Derek Džonson, na svoju nesreću, primetio da im je automobil, u kom su u poslednje vreme i živeli, čudno parkiran i prišao da proveri o čemu se zapravo radi.

Voker je, međutim, ničim posebno izazvan, pripucao na njega i ubio ga, a zatim je s leđa ustrelio i Vilankurovu, svoju dugogodišnju partnerku, da bi konačno i sam pokušao da se ubije.

Inače, on sa Trejsi Vilankur ima i ćerku, koja je poverena na brigu njegovoj majci. Oboje su preživeli, ali još uvek se nalaze u kritičnom stanju, a policija čeka da se Vilankurova oporavi dovoljno da bi mogla da je ispita o događaju.

Njena sestra Viktorija King smatra, međutim, da je nesreća bila već unapred isprogramirana, čim je ovaj par zavisnika navodno "radi zaštite" nabavio pištolj sa laserskim nišanom kojim joj se Voker nedavno hvalio. Oni su, inače, živeli po motelima ili u svojim kolima, a do novca i namirnica često su dolazili sitnim krađama.

Otekline, moždani udari, zavisnost od analgetika...

Kingova je za američke medije ispričala sestrinu tužnu priču, koja je naopako krenula nakon što je ova posle rođenja svog prvog deteta obolela od retke bolesti krvi, poznate kao hereditarni angioedem.

Grlo, lice i udovi su joj od bolesti natekli, a nakon što je još pre 30. godine imala četiri moždana udara, brzo je razvila i zavisnost od lekova protiv bolova. Sestra tvrdi da je pokušavala da joj pomogne, ali da je "teško pomoći nekome ko ne želi da pomogne sam sebi".

Sestru je već odavno smatrala izubljenom, mada ju je i dalje povremeno viđala i materijalno pomagala. U pribranim trenucima i sama Vilnakurova je, kako sestra priča, često bila ophrvana žaljenjem zbog života kakav vodi, ponavljajući kroz plač da "nikad nije zamišljala da će joj život ovako ispasti".

To očigledno nije bilo dovoljno da se pribere i da pokuša da, uprkos nedaćama koje su je snašle, svoj život uzme u sopstvene ruke.