Ko god je boravio na selu ili gledao naučno-popularne emisije na televiziji, zna da svinje (domaća životinja, lat. Sus suidae) imaju fascinantnu naviku da se svakog dana bar jednom očešu o određeni kamen. Naučnici još nisu otkrili šta ih na to nagoni, ni kako pojedini pripadnici krda biraju svoj kamen, ali tako je. Prosto ima nešto u njihovom biću što ih tera na češanje. Nešto ih svrbi...
Možda su uzroci, usuđujemo se da promišljamo na ovu temu, daleko u praistoriji. Možda su se i dinosaurusi češali o vrhove stabala, možda je svaka vrsta imala svoj svrab, pa se tokom evolucije kod nekih to izgubilo, a kod nekih ostalo. Hrvate, tačnije njihove medije, recimo, svrbe Srbi...
Ne prođe dan da u njihovim medijima ne osvane tekst o Srbima. Osim u jednom slučaju, o kojem ćemo kasnije, svi su ti napisi negativno intonirani.
Dešava se to i najboljima među njima. Recimo, Ante Tomić, izvanredan pisac, popularan i u Srbiji, gde je čest gost, i svakako ne nacionalista, piše kolumnu o navijačkoj euforiji u vreme Svetskog prvenstva i uspesima reprezentacije, koja je Hrvatsku digla na noge, i počinje ruganjem sloganu (inače autoironičnom) „Srbija do Tokija“! To je kao ozbiljan program nekih krugova u Srbiji...
Ali, lako je sa Tomićem, on samo nije skapirao vic, pa je ispao glup u društvu. Muka je sa onima u Hrvatskoj koji su mrtvi ozbiljni.
Koliko je punoletnih građana Srbije upućeno u ekonomske prilike u bivšoj bratstvo-jedinstvenoj jugoslovenskoj republici? Pet, deset, možda stotinak zaposlenih u eksport-importu... Obrnuto je sasvim drugačije: svaki čitalac Jutarnjeg i Večernjeg lista i vodećih portala bar jednom nedeljno ima priliku da pročita tekst o ekonomiji Srbije - i da se obavesti da Srbija „još ni propala“, ali će koliko sutra...
Znaju li građani Srbije kakva je ratna avijacija u Hrvata? I znaju i ne znaju: poznato nam je da Hrvati imaju avione i pilote (poslednji put viđeni na Petrovačkoj cesti 1995. godine), ali kako sada stoje stvari - prosto nas ne zanima. Dočim Hrvati malo-malo pa pišu o inferiornosti srpskih „migova“ u odnosu na one letelice koje će oni da kupe. Iz NATO stroja pomoli se neka komentatorska glava i vikne: „Hoćete li da se tučete, a?“, pa se vrati u zadnji red.
Šta, građani i građanke, znamo o predsedniku i premijeru Hrvatske? Ništa. Da li nam to smeta u životu? I ne smeta i smeta. Što se nas tiče, u Zagrebu bi na prestolu mogao da bude i kralj (onaj kojeg nikad u tisućljetnoj historiji nisu imali), a opet... smeta buka. Eksplozije svuda naokolo, tzv. Basarin efekat, jer Srbima puca qwrc i za Milanovića i za Plenkovića. Obrnuto - Vučić rekao ovo, Vučić uradio ono, Vučić pada sutra, prekosutra, u prosincu, u svibnju...
Dosta je, bivša braćo! Evoluirajte...
Istina, nekad se svrab zbog Srba, umesto češanjem, leči oblogama!
Kao melem se, naime, objavljuju čestitke iz Srbije povodom uspeha hrvatskih sportista. Kad se budu pravile uobičajene godišnje rekapitulacije, za „omiljenu srpsku frazu“ biće u Zagrebu izabrano „Bravo, komšije!“.
Što bismo mi bili gori? Spremi smo da uradimo isto sa hrvatskom frazom „Čestitke, susjedi!“... samo neka nam neko javi gde je i kada izrečena.
N. N.
NE PROPUSTITE
