Sećam se mirisa posle kiše u popodnevnim satima kad smo kao deca spavali posle ručka u vrtiću "Skadarlija", koji je bio pored Botaničke bašte, tako da sam iz kreveta, kroz prozor, mogla da gledam zelene listove sa grana drveća. Taj svež miris posle kiše mi je ostao urezan i dan-danas u sećanju. To je nešto što čovek pamti i kad odraste...
Naravno, tu je i moja drugarica Ana Rodić, vođa i mentor, koja bi, kada bi mama dolazila da me pokupi, referisala kako taj dan ništa nisam jela. Sećam se beskrajnog igranja, muzike, predstava i nezaobilaznog maskenbala koji nisam volela. Sećam se dedine i bakine bašte na Crvenom krstu i velikog hrasta s kojeg je visila ljuljaška na kojoj sam provodila vreme. Uvek me je podsećala na jesen i žuto lišće.
Psi lutalice
U osnovnoj školi sam bila nemirna, kao i kasnije u životu. Kao deca smo skupljali pse lutalice u dvorištu iza zgrade, gradili im kućice. Naučili smo na gradilištu, koje se neko vreme nalazilo u tom dvorištu, da mešamo malter, pa smo krali cigle i zidali psima kućice. Bili smo mali majstori.
Deda Mraz
Kao mala, pravila sam i kuću za barbike od kartona, nameštaj za Barbi i Kena od tatinih starih pakli cigareta, šila sam jastuke tako što sam sekla stare majice i punila ih vatom pa ušivala, slikala se nasred ulice kada je bilo pomračenje Sunca, vozila bicikl, rolšue, pravila igre s vodenom puškom na terasi s drugaricama iz škole - pa smo jednom prilikom komšinici ispod isprskali jastuke koji su se sušili - imitirala jelena zimi i ostavljala tragove u snegu od granja kao bambi i, naravno, verovala u Deda Mraza.
To je posebna priča. Naime, svake Nove godine čekao se Deda Mraz da dođe da donese poklone. Ja sam s velikim nestrpljenjem iščekivala tu noć i po podne obavezno spavala kako bih bila uveče što duže budna. Uvek bismo se podelili tako što bi mama i tata čekali u dnevnoj sobi, a ja u toaletu - i dan-danas mi nije jasno kako sam nasela na tu priču! - da Deda Mraz donese poklone. Onda bismo se menjali na straži. Moji roditelji su, naravno, za to vreme dok sam ja čučala u toaletu, pakovali poklone i postavljali ih ispod jelke. Onda bi me pozvali da se zamenimo na straži i Deda Mraz bi uvek otišao tik pre nego što bih ja istrčala da ga dočekam s rečenicom roditelja: "Evo, upravo je otišao!"
I tako bih ja svake godine s nadom mislila da ću Deda Mraza videti sledeće godine i da mi neće pobeći. Neizmerno sam zahvalna svojim roditeljima Sanji i Dušanu Kondić što su me činili srećnom, omogućili mi srećno detinjstvo i pustili me da verujem u magiju.
A onda su mi jednog dana, na putu ka školskoj priredbi, drugarice komšinice otkrile surovu tajnu da Deda Mraz ne postoji.
Mislim da me je beskrajno igranje i istraživanje sveta i sloboda koju su mi moji roditelji omogućili učinili i napravili osobom kakva sam danas.
Bežanje sa časova
Često sam bežala iz škole, što se još više dešavalo kasnije, u gimnaziji. E, a jednom kad smo u osnovnoj školi iskočili kroz prozor, kad smo, naravno, bežali sa časova, ostala deca su nas prozvala "padobranci". I to nam je bilo ime za prepoznavanje.
Pojedine ohole komšinice iz zgrade - s obzirom na to da je škola bila vrlo blizu zgrade u kojoj sam živela - dolazile su da me tužakaju kod direktora: za šibice koje palim, za pse koje sklanjam sa ulice, za blato koje bacam komšijama na prozore - to su bile naše čuvene zulu igre - za...
U dvorištu iza zgrade imali smo drvo oraha, na koje smo se uvek peli. Jednom prilikom sam se popela visoko i gađala decu da bi se, kad sam krenula da silazim, grana odlomila i ja sam sa te visine pala na zemlju i sav vazduh mi se izbio iz pluća. Tad me je spasla drugarica Juca, koja mi je stavila koleno na leđa i ramena vukla unazad, kako bih prodisala.
U školskom dvorištu
U srednjoj školi sam nastavila da budem nemirna i drugačija. Bila sam učenica društvenog smera Pete beogradske gimnazije, što je u to vreme bio prestiž. Bila je to gimnazija u kojoj su predavali ozbiljni, strogi i autoritativni profesori. Na drugoj godini se desio moj prvi ozbiljan glumački, profesionalni angažman tako što me je u dvorištu škole na času fizičkog zapazio asistent reditelja Ljubiše Samardžića i preporučio za glavnu ulogu u filmu "Nataša". Školovanje pamtim po zanimljivim i dragim ljudima s kojima sam učila i družila se.
Studiranje
Na fakultetu je bilo izazovno, ali vredno mog vremena. Završila sam Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, kao i master studije. Studirala sam i privatno učila engleski, italijanski i hebrejski jezik. Srećna sam što imam visoko obrazovanje. Zaista sam uživala na studijama.
Prva ljubav
Pored dečjih, školskih simpatija, mislim da mi se prva ljubav desila kada sam već postala popularna i prepoznatljiva nakon filmova "Nataša" i "Bumerang". Upoznali smo se preko pasa. Naše poznanstvo je započelo zapravo nesrećnim događajem: moj pas Đura je izleteo na ulicu i udario ga je auto. U panici smo istrčali i odvezli ga do veterinara. Tada sam ja veterinaru ostavila broj telefona koji je i Misteriozni S zapamtio. Od tada smo bili nerazdvojni. Išao je sa mnom na filmske festivale, podržavao me u svemu što sam želela da radim i s njim sam mogla o svemu da pričam. Naši psi su se igrali i družili kao i nas dvoje. On je jedan od najvrednijih i najkvalitetnijih ljudi u mom životu i dan-danas. Bez obzira na to što mladalačka ljubav nije potrajala, mi smo ostali veliki prijatelji. Uvažavala sam njegove savete, poglede na život i razmišljanja, što činim i danas.
Ljubiša Samardžić opravdava časove
Na dramskim sekcijama u osnovnoj školi sam izbegavala da učestvujem, uvek mi je bilo zanimljivije da sedim sa strane poput reditelja i posmatram druge. Oduvek sam volela ples i na svakoj priredbi sam s drugaricama pravila koreografiju koju smo posle izvodile. Bila sam vođa u školi, u srednjoj sam se isticala, nisam se uklapala u većinu, drugačije sam mislila, govorila, oblačila se, izgledala, uvek sam se glasno smejala i bila neposlušna.
Pošto sam na probe za film išla svakodnevno dok sam bila đak Pete beogradske gimnazije, morala sam posebno da se pravdam i dokazujem, jer mnogi profesori nisu voleli što izostajem zbog priprema na filmu, a pre svega mi nisu verovali, mislili su da lažem da bih imala opravdanje za bežanje sa časova. Tada se desio čuveni dolazak Ljubiše Samardžića i direktora filma Tončija Matulića u školu da mi opravdaju časove i objasne razrednoj i direktoru da su me angažovali kao glavnu glumicu za film.
Filmovi
Sećam se mnogobrojnih proba, druženja i razgovora s glumcima, upoznavanja sa svetom filma i samim procesom rada. Sve je delovalo kao san, a zaista se događalo. Imala sam privilegiju da učim o glumi od najboljih. Prvi film, glavna uloga u filmu "Nataša", i moj prvi profesionalni glumački angažman. Nakon toga slede filmovi "Bumerang", "Ledina", "Sistem", "Dobrica", "Stranac", mnoge reklame za strano tržište i studentski filmovi, multimedijalni performans o Virdžiniji Vulf...
Glumački posao je zaista privilegija. To su duga snimanja, rana ustajanja, težak, ali lep posao. Ne može ga nijedan drugi zameniti. Meni lično je najintrigantniji momenat između partnera koji se stvori ako ima hemije u umetničkom smislu, oni trenuci koje ne možete da isplanirate u sceni, već koji se samo dese kada se zaigrate. To je prava sloboda.
Trudnica
Sećam se anegdote sa snimanja "Bumeranga", radili smo eksterijer i moj lik Slavica je bila trudnica i kostim mi je kroz ceo film bio spavaćica. Ja sam se tako šetala ulicama u papučama, raščupana, s veštačkim stomakom, i jedno veče se ispred mene zaustavio taksista da mi ponudi pomoć, misleći da sam se izgubila ili da sam luda. Jedva sam mu objasnila da snimamo film.
Zlatna arena
Velika i značajna nagrada došla je neočekivano. Tada, sa samo 17 godina, nisam shvatala njen značaj.
Naravno da sam bila srećna i imala osećaj kao da sam upala u vrtlog slave, ali sam isto tako učila i kako da se s tolikom popularnošću nosim i nastavim normalan život, ako je to uopšte moguće za pojedinca koji se bavi javnim poslom.
Zlatna arena mi je donela potvrdu da to što radim u glumačkom smislu ima značaja, da se dar i potencijal prepoznaje, ali da se isto tako ignoriše i nipodaštava od strane zavidnih i nedoraslih individua.
Anegdota vezana za Zlatnu arenu koju prepričavam i dan-danas je poziv koji je usledio iz kabineta prof. doktora Zorana Đinđića nakon mog povratka iz Pule. Naime, zvonio mi je telefon i ženski glas koji se predstavio sa druge strane kao sekretarica kabineta me je zamolio da sačekam na vezi. Ja sam mislila da je to nečija šala i rekla: "Zaista nije duhovito!" I spustila slušalicu. Nakon toga telefon je pozvonio opet i isti ženski glas me je opet zamolio da sačekam na vezi. Ubrzo se javio Zoran Đinđić, koji mi je čestitao na nagradi i izjavio da je to veliki uspeh za srpsku kinematografiju. Ja sam se zahvalila i nemo spustila slušalicu. Nakon razgovora izašla sam iz svoje sobe i saopštila tati da sam upravo razgovarala s Đinđićem, na šta se on nasmejao i rekao: "Pa, dobro, ne moraš baš toliko da izmišljaš!" Ubrzo je shvatio da se nisam šalila.
Odlazak u Izrael
Odlazak iz zemlje je bio potreba da se izmestim iz ove sredine i započnem nešto novo.
Veliki izazov je bio spakovati se, otići u zemlju čiji jezik ne znaš i prinuđen si da počneš iz početka. Nekoliko mojih prijatelja iz Srbije se preselilo u Izrael i ja sam odlučila da promenim svoj život i odem u nepoznato. To mi je donelo životna iskustva i poznanstva sa ljudima iz celog sveta. Pre svega naučila sam šta znači samostalnost. Izrael je zemlja različitosti, fenomenalne hrane u kojoj možete da se kupate od aprila do novembra. Tamo je uglavnom leto, postoje samo dva godišnja doba. Različita, ali zanimljiva kultura, jezik, ljudi. Kada se jednom zaljubite u ovu zemlju, to ostaje u vama.
Meni je život tamo doneo mnoge dobre životne lekcije, naučila sam dosta o sebi koliko sam sposobna i šta mi odgovara i počela sam na život da gledam vedrije. Upoznala sam mnoge interesantne ljude iz celog sveta koji su mi i dalje prijatelji.
U poslednje dve godine živim na relaciji Beograd - Tel Aviv i za sada mi tako odgovara. Tamo se bavim produkcijom kao nezavisna umetnica. U zavisnosti od angažmana i projekata, vreme provodim u ova dva grada. Prihvatila sam ideju da život može da bude raznovrsniji i bogatiji kada imaš dve kuće na dva različita kontinenta.
Loši ljudi
Životne greške su lekcije iz kojih sam naučila o drugima, ali najviše o sebi. Možda je najveća greška, mada je opet ne bih nazvala greškom, već lekcijom, to što sam naivno verovala ljudima polazeći od sebe i verujući da su ljudi mahom dobronamerni, iskreni, mada me je život uverio u suprotno - da su takvi ljudi prava retkost. Takvi ljudi su me uvek dovodili do razmišljanja i pitanja da li bi trebalo i ja da postanem ohola, da gledam samo svoj interes i da me drugi ljudi ne zanimaju, već da mi služe kao sredstvo za dolaženje do cilja, da laž nije laž ako ima namenu i korist. Međutim, upravo bi najveća greška bila kada bih postala takva. Ne odustajem od svojih ideala, samo se sklanjam od loših, površnih i nekvalitetnih ljudi.
Pas Toša
Moja prva radost je bio moj prvi pas Toša. Nakon godina moljenja mame da uzmemo psa, Toša je došao kao poklon. Ne sećam se ko ga je doneo, ali ga je neko iz komšiluka sklonio sa ulice kod mene i zamolio da ga pričuvamo na mesec dana. Naravno, Toša je ostao s nama do kraja njegovog života. Ja sam tada bila najsrećnija devojčica na svetu. On je bio moj brat i najbolji prijatelj. Pošto je njegov život, nažalost, trajao kratko, nakon mnogo godina od sestre od tetke dobila sam Đuru. Sa njim sam odrasla, vodila ga na snimanja, zajedno smo se fotografisali, trčali, družili, voleli. S obzirom na to da sam jedino dete, Đura mi je bio kao brat, ravnopravan član naše porodice. U mladosti je i on bio nemiran, a i povod za upoznavanje sa dečkom u kojeg sam se zaljubila i zavolela ga.
Trauma za ceo život
Bilo je i mnogo nekih tuga... Ali tuga je sastavni deo svačijeg života, ne žalim se. Pitanje je samo kako se ko nosi s tugom i izbori s njom. Tošina i Đurina smrt. Najranije čega se sećam od tih mračnih i mučnih stvari jeste ono kada je komšija ubio Tošu ispred zgrade kada sam imala oko 12 godina. Ta trauma mi je ostala za ceo život. Ona koja me je obeležila za ceo život je smrt mog oca Dušana. Ta praznina u meni će ostati zauvek. Tata nas je napustio dva meseca pre nego što sam se ja preselila u Izrael.
Kraj
Mlada sam da pričam o kraju i smrti, ali nakon mene će, verujem, ostati moja dela, filmovi u kojima sam igrala, knjige koje sam napisala, sećanja i uspomene ljudi koje sam uspela da usrećim svojim postojanjem.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
