"I kod nas je ta tema uvek bila nekako na marginama interesovanja javnosti ali i nadležnih državnih institucija. Ipak, povremeno se o njoj govorilo i pisalo a nadležni organi Vojske, konkretno Ratnog vazduhoplovstva nisu mogli ignorisati činjenicu da “nešto” postoji pa su pred kraj 80-ih iz Batajnice prebazirani MiG-ovi u Titograd jer se Jastrebovi i Supergaleb G-4 nisu mogli nositi sa tim neidentifikovanim letilicama koje su se tada učestalo pojavljivale nad južnim Jadranom. O tome postoje i izjave pilota poput pukovnika Milana Mačeka i general-potpukovnika Blagoja Grahovca u čiji kredibilitet ne treba sumnjati. Da li NLO postoje ili ne bilo je i ostalo spekulativno i pitanje ličnih uverenja, shvatanja ili iskustava. Ja lično sam uveren da oni nisu nikakva optička pojava, fikcija, halucinacija i slično. A evo i odakle moje takvo uverenje", piše Hamzić,a prenosi Tangosix.rs.
Prvi susret Hamzić, kako navodi ,imao je u proleće 1972.
"Po lepom vremenu, nekako u ranim popodnevnim časovima, u prednjoj kabini aviona NL-12 (MIG-21, dvosed) poleteh na rutinsko izviđanje vremena. U zadnjoj kabini sedeo je zamenik moje 352. izviđačke eskadrile, iskusni pilot, kapetan I klase Dušan Stipić. Odmah posle poletanja u pravcu 32 sa piste br. 1 aerodroma Bihać, po prelasku sa kanala aerodromske kontrole letenja (AKL) na kanal Oblasne kontrole letenja (ObKL) kotrolor ObKL Janda, kojeg sam več dobro poznavao po glasu i profesionalnom odnosu prema svome poslu, nas upita da li imamo goriva i nekoliko minuta da nešto proverimo. Odgovorih potvrdno jer je vreme za letenje očigledno bilo povoljno za planirane zadatke po planu letenja eskadrile čija prva smena, tzv. izlaz, će poleteti za oko pola sata.
Janda nam zadade kurs prema severozapadu i visinu od 10.000 metara. Imali smo skoro pun rezervoar goriva pa ponovo uključih forsaž i prevedoh avion u strmo penjanje. Na oko 6.000 metara i ono malo oblačnosti ostade ispod nas i kada smo postizali zadanu visinu negde iznad Plaškog, napred, malo udesno od pravca našeg leta, na velikoj visini ugledah vrlo bleštavo osvetljen predmet poput velike zvezde srebrenastog sjaja. Interfonom to saopštih Stipiću. On mi potvrdi da i on vidi isti svetli objekat. Javih to kontroloru ObKL pitajući ga za visinu na kojoj se nalazi taj objekat:
- Nemam podatak o visini. Možete li produžiti penjanje? –
Njegovo pitanje je bilo umesno, profesionalno, jer Janda je znao da smo poleteli po zadatku izviđanja vremena, dakle bez plana da letimo preko 11.000 metara ili brže od Mah 1,6 kada je neophodna, čak životno važna, operema za visinsko letenje, visinsko kompenzaciono odelo VKK i skafanderska kaciga GŠ-3 ili GŠ-6M.
Bili smo toga svesni, veoma svesni, i Stipe i ja:
- Hoćemo li Stipe? – upitah kroz interfon.
- Idemo Hamzo. – čuh Stipičev odgovor.
- Produžavamo ka objektu, jasno ga vidimo, približavamo se. Ovo kao da lebdi. – javih preko radio stanice.
I zaista, bleštavi objekat kao da je lebdeo, stajao u mestu ali još visoko, mnogo visočije od nas. Avion je, na punom forsažu, u blagom uglu penjanja već bio prešao u nadzvučni let brzinom oko 1,1 Mah i popeo na preko 11.000 metara negde iznad Ogulina.
Skrenuh udesno za oko 20-ak stepeni i usmerih nos aviona pravo ka objektu koji mi je sada bio u vrhu i na sredini prednjeg vetrobranskog stakla kabine. Delovao je mnogo veći, blještaviji i kao da sam nazirao njegov obli oblik ali mu udaljenost i visinu nisam mogao ni približno odrediti jer nisam imao nikakvog orjentira, repera, koji bi mi pomogao u određivanju dimenzija na vedrom tamnoplavom nebu. NL-12 nije bio opremljen radarom koji bi mi pomogao razrešiti dilemu a i Janda se ućutao očigledno zato što nam ni njegova oprema više nije mogla pomoći.
Prolazimo visinu od 13.000 metara, mahmetar pokazuje 1,4.
Približavamo se objektu koji je još znatno iznad nas, na 17, 19, možda 22 ili 24.000 metara!? Ali sve smo mu bliže, sve je veći. Pokušavam utvrditi da li je okruglogog ili diskolikog oblika. U momentu taj objekat krenu u suprotnom pravcu, ka zapadu, smanjivao se, intenzitet bleštavila se smanji, ugasi i u sekundi mi nestade iz vidokruga!
Ono što me impresioniralo je što je krećuči se brzinom od 4, 5 ili 6000 km/č – tu brzinu postigao trenutno! Iz mesta kako bi to rekli u žargonu. Ne, on nije ubrzavao. Taj objekat je krenuo i nestao tom brzinom! Stipe koji je iz zadnje kabine virio između zaglavnika mog katapultnog sedišta i rama kabine je to isto video i u kasnijem razgovoru, dok smo sređivali utiske, to mi potvrdio.
- Ovaj nestade, u trenutku, ka zapadu. – javih kontroloru ObKL.
- I meni je nestao sa ekrana. Vaša pozicija je oko 20 km istično od Delnica. –
Prenesoh pogled u kabinu. Brzina se približavala podeoku 1,6 Mah, visinomer pokazivao nešto iznad 14.000 metara. Isključih forsaž i povukoh ručicu gasa još unazad, ispustih vazdušne kočnice prevodeći avion u poniranje da se što pre, onako “goli”, bez adekvatne opreme za letenje u tim uslovima, vratimo u zonu bezbednog leta koju smo bili napustili jednoglasnom odlukom da produžimo neplanirano presretanje nepoznatog objekta.
Sletesmo. Malo smo još popričali Stipe i ja o tome jer smo, što smo imali pričati, ispričali još u vazduhu, preko interfona, a nismo ni kolege zamarali pričom o tome što smo videli i doživeli. A niko nas zvanično o tome ništa nije pitao, ni tada, ni kasnije. Nismo čak porazgovarali ni sa kontrolorom ObKL kapetanom Jandom pošto to nije ni bilo predviđeno ili propisano jer svako je od nas samo radio svoj posao.
Drugi susrete desio se nekoliko meseci kasnije. Bio je lep letnji dan bez i jednog jedinog oblačića na nebu, izvanredna vidljivost.
Napravio sam jedan let u prvom izlazu i čekao da napravim još jedan u trećem. Kao i svi koji nemaju šta raditi na stajanci br.1 aerodroma Bihać, sa koje smo taj dan leteli, sedeo sam na sklepanim drvenim klupama tzv. kvadrata koji je od konfora, pored tih nekoliko drvenih klupa imao i jednu česmu koja je strčala iz zemlje na nekad dužem, nakada kraćem komadu vodovodne cevi.
Elem, dangubio sam u kvadratu zajedno sa još nekoliko kolega pilota, desetak tehničara raznih specijalnosti i još toliko vojnika naše 352. izviđačke eskadrile. Ležim na jednoj od tih uskih klupa. Gledam u vedro svetloplavao podnevno nebo iznad aerodroma. Ugledah srebrenasti balon prečnika nešto večeg od jednog metra koji svaki dan tačno u podne meteorolozi sa našeg aerodroma negde sa pozicije južno od sredine piste broj 1 puštaju, prate instrumentima i mere pravce vetra i karakteristike vazdušnih strujanja. Bio je na visini oko 600, možda 700 metara. Pogledah na sat. Još 15-ak minuta pa podne. Meteorolozi malo poranili, nestrpljivi valjda ili nekome netačan sat. Ustadoh sa klupe. Gledam. Našto mi čudno. Meteorološki sondažni balon se ne smanjuje povečavajući visinu kao obično?
- Evo ga NLO. –
Izgovorih ne znajući šta drugo da kažem a da i drugima skrenem pažnju na taj balon koji mi se nekako neuobičajeno ponaša. Koji stoji u mestu, ne penje se, ne smanjuje se do iščezavanja iz vidokruga kada se popne na preko 3 – 4000 metara ili uroni u neki oblak.
Skoro svi pogledaše u nebo. Poče zezanje i komentari poput: NLO, vanzemaljci, mali zeleni ali i najčešća konstatacija da je u pitanju meteorološki balon. Većina se nakon kratkotrajnog gledanja vrati svojim temama razgovora, novinama, šahu, dremkanju ili blejanju a nas nekoliko nastavismo gledati u taj svetli srebrnasti predmet okruglog oblika koji je i dalje lebdeo iznad sredine piste broj 1.
Odjednom, videh potpuno isto što sam video iznad rejona Delnica nekoliko meseci ranije iz kabine MIG-a!
Nepoznati objekat ubrzavši trenutno, bešumno, opet u pravcu zapada, Plitvičkih jezera, u sekundi nestade iz vidokruga! Nas nekoliko koji smo tog momenta gledali u taj objekat se samo zgledasmo. Nismo čak ni komentarisali. Nismo imali šta i o čemu da komentarišemo.
Oni koji taj “start” nisu videli konstatovaše da ih zajebavamo, da se balon, normalno popeo visoko i iščezao iz vidokruga. Ali nekoliko minuta kasnije sa onog položaja aerodromske meteo stanice južno od centra piste poče se uzdizati sondažni meteo balon. Tačno u podne!
Treći, noćni, susret sa NLO bio je krajem 1973. ili početkom 1974. godine. Leteo sam moj drugi trenažni noćni let po maršruti na visini oko 5000 metara – da ne kažem peglao vazduh.
I bila bi to jedna od onih noći kada kasno dođeš kući i sutradan ti nije ni do čega jer si se probudio u podne ili samo jedan od rutinskih letova da sa ObKL nije rukovodio letenjem Janda isti onaj kapetan I klase koji me nekoliko godina ranije već navodio na NLO. A tog kontrolora kojeg nikada pre ni kasnije nisam lično sreo i upoznao sam veoma cenio, sa razlogom, godinama ga slušajući na kanalu ObKL, sarađujuči s njime.
- Vidra 12 imate li goriva za nekoliko minuta više? – upita me Janda dok sam se na visini oko 5.000 metara iz pravca istoka približavao Karlovcu.
Pogledah stanje goriva iako sam znao da ga za toliko imam viška ili taj utrošak mogu kompenzirati sletanjem iz prave, bez ulaska u krug sa sletanje. Potvrdih to kontroloru. Upravo ugledah svetla Karlovca delimično pokrivenog oblacima na desetak kilometara ispred sebe.
- U redu 12, snizite u tom kursu na 2.500 metara. –
Potvrdih da sam razumeo poruku i malo smanjivši snagu motora počeh snižavanje na naređenu visinu. Nad severnom periferijom Karlovca postigoh zadanu visinu kada mi Janda naredi zaokret ka jugu u kurs oko 200 prema Dugoj Resi. Upravo po preletu tog mesta leteći između oblaka koje sam više osećao nego video, ugledah ispred sebe na daljini od nekoliko kilometara, na mojoj visini, niz svetala kojima sam se brzo približavao. Ispustih vazdušne kočnice ne menjajući snagu motora.
- Vidim svetla. Kao kod putničkog aviona. – javih.
- Nema tu ni jednog civila. – čuh odgovor kontrolora koji je sigurno znao šta radi, šta se događa u vazdušnom prostoru jer tada je Oblasna kontrola letenja u Zagrebu, među prvima na jugu Evrope već imala zadejstvovan najmoderniji švedski radarski sistem AS-70 (vojna), tj. “Julija” (civilna oznaka), u sprezi, koja je obezbeđivala potpun nadzor nad vazdušnim prostorom i koordinaciju rada vojnih i civilnih struktura kontrole letenja.
Ne skidajući pogled sa svetlećeg objekta pokušavao sam utvrditi o čemu se radi. Približavajući se objektu ostavih ga namerno malo sa leve strane moje putanje leta da bih ga što bolje osmotrio. Bio sam sve uvereniji da taj objekat nema nikakvu brzinu jer ne menja svoj položaj, ne udaljava se, ne približava se velikom brzinom, ne menja se rakurs, izuzev što mu se ja približavam. Na trenutak pogledah u kabinu. Videh da letim sa nešto malo iznad 500 km/č pa uvukoh vazdušne kočnice ne menjajuči snagu motora. Približavam se svetlima koja sada vidim jasno. U liniji su, imam utisak u malo povijenoj liniji, ali jarka, prejaka za civilni avion čak i da su svi putnici držali podignute roletnice na prozorima.
Imam utisak da svetla lagano, sporo, menjaju nijansu, boju između svetlo zelene, žute i blago ljubičaste. Osu aviona vodim desno od svetala objekta čiju dimenziju i udaljenost ni prbližno ne mogu da odredim. Tek kada mi je glava bila okrenuta pod 90 stepeni ulevo znao sam da prolazim pored tih svetala ali pojma nisam imao kako daleko od njega 100, 200 ili 300 metra. Nisam imao predstavu kojih dimenzija je taj objekat, koliko duga je ta linija čudnih svetala.
- Šta je ovo?. – pitam zbunjeno, tek da nešto kažem, da se javim.
- Ne znam ni ja, vaš kurs za Rakovicu je…produžite na toj visini. –
Krećem u levi nagib, u zaokret, zavrćem glavu unazad da još osmatrim taj objekat ali ulećem u oblak. Pogled prenosim u kabinu, na instrumente, postavljam zadani kurs i visinu, podešavam snagu motora da ponovo uspostavim brzinu od 800 km/čas. Radio kompas prebacujem na 5. kanal “RA” – Rakovica koji će me dovesti na tzv. ulazna vrata mog aerodroma na koji slećem nekoliko minuta kasnije.
Niti sam kome pričao a niti me ko pitao šta sam video i doživeo u tom letu. Nisam ni telefonom pozvao Jandu, da ga ne ometam, jer on je još radio svoj posao a ja sam, bar za to veče, svoj završio.
To i nije bio susret već naprosto posmatranje čudnog, jakog svetla koje je nekoliko minuta stajalo negde iznad Petrinje ili Siska oko ponoći u proleće 1975. godine. Nas 4 ili 5 pilota posmatralo je to čudno svetlo sa različitih pozicija i visina sa udaljenosti od 50 do 150 kilometara pokušavajuči da mu odredimo poziciju i visinu.
Tu noć leteli smo po zadatcima RTI (Radio tehničkog izviđanja) svako po svome zadatku praktično nad teritorijom 2/3 Jugoslavije.
Vraćao sam se na visini oko 7-8000 metara iz rejona južnog Jadrana i približavajući se Bosanskom Petrovcu kada na severu daleko, vrlo daleko, na visini većoj od moje osmotrih jarko svetlo koje je, imao sam utisak stajalo.
Neko od kolega javi da vidi neobično, jako svetlo. Javi se drugi, pa treći kolega. Javih se i ja saopštivši svoj utisak o poziciji i visini tog objekta, izvora te svetlosti. Bilo je to pravo “goniometrisanje” ali vizuelno, “odokativnom metodom”. Dakle slobodnom procenom.
Saglasismo se da je to svetlo onih čudnih boja promenjivog tona i nijanse (pri čijem opisu se osećam kao onaj Đura iz sarajevskin Nadrealista) ali i da je visoko preko 15.000 metara, da se ne pomera.
Saglasismo se i da mu je pozicija negde između Siska i Petrinje a jedan kolega je navijao za malo severniju poziciju, bliže Ivanićgradu. I baš kada smo se usaglasili, nakon nekoliko minuta svetlo nestade. Tu noć ja na Oblasnoj kontroli u smeni radio neki kontrolor kojeg ni naša konverzacija, koja se u celini odvijala na njegovom, petom kanalu nije zainteresovala i zaintrigirala da i on pažljivije pogleda u svoje ekrane. Ili bar da javi da on ne vidi ništa .
Posle sletanja malo smo prodiskutovali o utiscima ali su i oni ostali samo naši, potpuno lični.
Ovo i nema veze sa mojom letačkom karijerom ili susretima sa NLO ali ima sa činjenicom da se odnos prema neuobičajenim pojavama na (ex)našem nebu ni do danas nije promenio.
Leti u mojoj kućici kod Kotora kada sam u njoj sam ili kada se familija ili društvo raziđe imam običaj da se zavalim u stolicu i meditiram najčešće gledajući u vedro zvezdano nebo. Ne bojte se, nisam baš romantičan tip da vam pričam o stotinama zvezda padalica koje sam video ili željama koje sam poželeo tada, jer mi to i ne padne na um. Neću vam pričati ni o putanjama satelita koji od pola sata po zalasku sunca pa naredna dva sata možeš gledati kako naprosto špartaju nebeskim prostranstvom iznad nas.
Ćutanje o svetlosti izad Bokokotorskog zaliva
Ono što vam želim ispričati ja da sam u dva navrata prvi put u leto 2008. pa ponovo 2011. video neuobičajenu pojavu na nebu prelepog Bokakotorskog zaliva. U oba slučaja iznenadno se palilo svetlo izuzetno blještavo, snažnog intenziteta, nekako hladno rekao bih, nestvarno snažno i hladno. Trajalo je oko 2 sekunde i opet se gasilo. U tom trenutku obasjalo bi intenzivnom hladnom svetlošću moj ceo vidokrug a stene iznad Dobrote kao da su se približavale meni bliže, jasnije, svetlije nego usred sunčanog dana. I one su tada delovale nekako svetlije i hladnije. Sutradan i narednih dana bih osluškivao da li će iko od komšija, turista ili sredstava informisanja spomenuti tu pojavu. Nikada je niko nije spomenuo. Kao da se to i nije dogodilo.