UBIO LEGENDU BEOGRADSKOG ASFALTA, PA I SAM LIKVIDIRAN U SAČEKUŠI Samo par dana pre smrti, stajao na mestu gde će mu biti grob:U Gorana Vukovića sasuto 25 metaka

Goran Vuković Majmun (35), vođa "voždovačkog klana" i "otac organizovanog kriminala", izrešetan je sa 25 metaka iz automatske puške ispred Teatra "Bojan Stupica" u centru Beograda!

Ipak, ponajviše je ostao poznat po tome što je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, legendu beogradskog asfalta i jugoslovenskog podzemlja.

Kobnog dana, oko 21 sat, dvojica maskiranih napadača istrčali su iz parka "Manjež" i prema Vukoviću, koji je sa prijateljem ulazio u svoj beli "BMW 850CS", ispalili više rafala iz automatske puške.

Vuković je odmah izdahnuo. Njegov prijatelj Duško Malović, pogođen sa četiri hica, prevezen u Urgentni centar u Beogradu, gde je dan kasnije preminuo od zadobijenih povreda.

Očevici su tada ispričali da je Vuković, pre nego što je počela pucnjava, pogledao ispod svog automobila da slučajno nije podmetnuta bomba. Rafalnu paljbu, međutim, nije očekivao.

Na mesto pucnjave ubrzo su stigli svi pripadnici "voždovačkog klana", ali i kriminalci iz drugih delova grada. Vest da je likvidiran Majmun odjeknula je brzinom munje.

Oni su sve vreme posmatrali policijski uviđaj koji je trajao do duboko u noć. Među prisutnima je bila i Vukovićeva supruga Tanja koja se, kukajući, bacala na auto i pokušavala da priđe ubijenom suprugu, dok su je policajci držali.

Ni taj zločin, kao ni gomila drugih iz tog perioda, nisu dobili svoj epilog. Ostalo je nepoznato ko su ubice, takođe i nalogodavac. Spekulisalo se, doduše, da je i u ovom slučaju "država ostavila svoj potpis"!

Vuković je prvi put dospeo na robiju sa 24 godine. Te 1983. bio je mladi kriminalac, ali mu se životni put ubrzo promenio. Od malena je "sticao iskustvo" na beogradskom asfaltu. Kako je i sam bio sa Voždovca, uzor mu je bio Đorđe Božović Giška, sa kojim se družio odmalena.

Za njegovo ime pročulo se 10. novembra 1986. kad je u Frankfurtu, ispred zgrade Zemaljskog suda, upucao Ljubu Zemunca, tadašnjeg vođu podzemlja u tom nemačkom gradu, koji je posle nekoliko sati preminuo u bolnici.

Taj događaj ga je lansirao u sam vrh kriminalnog miljea tadašnje države, a razlog za ubistvo je, najverovatnije, osveta.

Naime, prilikom jedne ranije rasprave sa Magašem, na Majmuna je zapucao Ljubin prijatelj Cane i pogodio ga u bubreg, jetru i debelo crevo. Pukom srećom i uz pomoć prijatelja Borisa Petkova, Vuković je uspeo da pobegne, ali je ubrzo počeo da priča kako će se osvetiti.

Došavši u Frankfurt na suđenje koje je imao, i u pratnji prijatelja supruge, Majmun je ugledao Ljubu i ekipu ispred zgrade suda, koji su takođe imali zakazan pretres.

Po izjavama Vukovića, nije otišao u Frankfurt da bi se svetio, čak je i samom Magašu rekao da je došao svojim poslom u Nemačku. Ipak, usledila je rasprava i Majmun je otvorio vatru na Magaša.

Uhapšen je odmah ispred zgrade suda, a dok su mu nemački policajci stavljali "lisice" smejao se. Za ubistvo Ljube Zemunca osuđen je na sedam godina zatvora, ali je deportovan iz Nemačke posle četiri godine i osam meseci.

- Ni tada, kad se to desilo, ja Ljubu nisam prvi napao. Oni su na mene kidisali. Da si u ne znam kakvoj svađi, ako ideš sa ženom, ako ti je tu familija, niko se ne napada, sve se zaboravlja. To je uvek među nama bio neki nepisani zakon. Pa nisam valjda mogao da dozvolim da me Ljuba potcenjuje pred rođenom ženom?! Nije bilo jednostavno ubiti Ljubu Zemunca, najveću legendu jugoslovenskog i evropskog podzemlja - pričao je kasnije.

Ljuba je, kako je tvrdio Vuković, bio vrlo opasan i okretan. Znao je šta ga gde čeka. Mnogi su pokušali da ga likvidiraju, a pre njega ga je u Milanu ranio u stomak samo Kole Debeli, odnosno Nikola Vučićević.

Posle odležane robije, Vuković se 1991. vratio u Jugoslaviju. Pričalo se da je za zadatke koje je obavljao uzimao od 50.000 do 100.000 maraka mesečno...

Sigurnu smrt Vuković je izbegao čak pet puta. Prvi put je na njega pucano iz ručnog bacača "zolja". Ovaj filmski pokušaj ubistva završio se srećno po Majmuna. Vrata na automobilu bila su otvorena, a projektil je prošao između sedišta i kroz Vukovićeve noge.

Drugi put je ispod njegovog automobila podmetnuta bomba. Eksplozivna naprava, srećom, nije aktivirana, a pretpostavlja se da vozilo i Majmun nisu odleteli u vazduh, jer je sa njim, kao suvozač, bio sin tada istaknutog generala.

Treći put, napadači su na Vukovića pucali iz mraka. U rafalnoj paljbi on nije mogao da vidi ko puca, ali je ostao dovoljno pribran da pobegne i sačuva život.

Samo tri nedelje kasnije, na isti način neprijatelji su ponovo pokušali da ga likvidiraju. Tada je, kao i prethodni put, skokom u zaklon sačuvao sebi život.

Peti put zbio se u blizini diskoteke "Luv". Vuković je video obrise u mraku, prišao i od momka koga je zatekao oteo "škorpion", kao i legitimaciju saveznog SUP-a. Tada je prišao još jedan mladić, usledili su tuča i revolveraški obračun.

Ispostavilo se da su u pitanju dvojica policajaca koji nisu bili na dužnosti, a od kojih je jedan pogođen sa šest metaka. Ranjeni policajac se oporavio i ubrzo je cela priča zaboravljena.

Nadimak Majmun Vuković je dobio, jer je bio vešt u skakanju i mogao bez problema da se popne sa spoljne strane zgrade do drugog sprata. Zbog toga je bio vešt provalnik.

Nekoliko dana pre Vukovića ubijen je Bojan Banović, "žestoki momak" sa Voždovca. Njegovoj sahrani prisustvovali su svi viđeniji kriminalci iz tog kraja. Bojan je sahranjen pored Romea Savića, a na mestu gde je tada stajao Vuković danas mu je grob.

Kurir.rs/Informer/M.M.N