Doguzeljasmo nekako i do kraja ove istorijske sedmice, sledeće Famozno izlazi u postizbornosti. Ako se drugačije ne naredi - i ako softveri ne budu popadali - već u nedelju uveče ćemo znati ko je fasovao opanke, ko obojke, kome je majka crnu vunicu isprela, ko je spao s konja na magarca (i obrani) i o svemu tome ću vas objektivno i pravovremeno informisati.

Tema naše današnje kolumne je pokušaj odgovora na „istorijsko“ pitanje: zašto sam napisao „istorijska nedelja“. „Istorijska“ sam - kako iz konteksta naslućujete - napisao u zajebantskom tonu, ali sam istovremeno bio i smrtno ozbiljan. Svaki, naime, dan i svaka nedelja jesu istorijski - dani i nedelje su poprište istorije - ali nije svaka nedelja, a pogotovo nije svaki dan „istorijski“, u smislu koji se u Srbiji učitava u pojam „istorija“ i „istorijski“.

U Srbiji se istorijskim smatra samo dan „bremenit“ nadljudskim iskušenjima, na strašnim mestima postojanjima, ljutim borbama, dramatičnim situacijama i „istorijskim odlukama“. Takvih dana, fakat, svugde biva, ali ih nigde nema - niti ih može biti - svaki dan.

Dan koji nije „istorijski“ iz razloga koje sam ovde višekratno obrazlagao - i koje ću još iha-ha puta obrazlagati - u Srbiji se smatra propalim danom, u najmanju ruku dosadnim, nevrednim pomena. I zato Srbi - svi i svuda, bili vlasni ili opozicioni - daju sve od sebe da svaki dan učine istorijskim, najčešće ne dajući ni pet sitnih para na to kakve će posledice današnji „istorijski“ dan ostaviti na istoriju i život dana posle njega.

To je posledica ukorenjenog istoricizma, istorijskog stanja duha, koje mnogo više pažnje poklanja - govorim o našem slučaju, a ima ih tušta i tma sličnih - Kosovskom boju iz 1389. ili NATO bombardovanju iz 1999. (kobne devetke) - nego sutrašnjem danu koji započinje danas u ponoć.

Oglašavati svaki dan, svaki potez i svaku odluku kao istorijsku, to znači trčati pred rudu istorije zato što je pisanje istorije - koje je nešto različito od stvarne istorije - ekskluzivno pravo sutrašnjeg dana. „Sutra“ bi trebalo da se osvrnemo na juče i da razaberemo šta je bilo istorijsko, šta banalno, šta beznačajno, šta loše, ali mi - zahvaljujući „našim posebnostima“ i aksiomu da „možemo i ono što ne možemo“ - ne radimo tako, jer bismo, ako bismo tako radili, dokonali da su naši jučerašnji dani bili ili ubistveno dosadni ili ispunjeni ubistvenim sranjima.

Takvo poimanje istorije - istorije na dan, kao stan na dan - ima vrlo loše posledice po našu istoriju i život. Svaki dan oglašavamo istorijskim da bismo zabašurili da se juče nije dogodilo ništa - ili da se dogodilo neko sranje - a da bismo stvorili privid istorijskog „kontinuiteta“, jarkim svetlom osvetljavamo istorijske dane od pre najmanje 20 godina.

O svemu „mlađem“ od 20 godina se ćuti. Kaže se da se čeka „istorijska distanca“. I tako se - mic po mic - stvorila distanca od istorije.

„Sutra“ bi trebalo da se osvrnemo na juče i da razaberemo šta je bilo istorijsko, šta banalno, šta beznačajno, šta loše, ali mi - zahvaljujući „našim posebnostima“ i aksiomu da „možemo i ono što ne možemo“ - ne radimo tako