Takva su pravila igre, ne samo one fudbalske već i one malo veće, igre moći, koja još od lukavih starih Rimljana ima svoja pravila
Tehnologija svake vlasti i vlasti uopšte je jednostavna u principu, iako je u operativnom smislu zahtevna za izvođenje, usled čega se vlasti dokopavaju uglavnom spretni profesionalci, dok ona uglavnom „beži“ od dobronamernih amatera, što je očigledno već kada se pogleda politički život i kod nas i drugde po svetu.
Ono što je u toj komplikovanoj igri vlasti najjednostavnije i nepromenjivo od pamtiveka jeste da ljudima, ako se hoće vladati njima, treba obezbediti dve stvari - hleba i igara. Stari Rimljani su gotovo sve izmislili u politici i pravu i oni što su dolazili posle njih su samo bolje ili lošije primenjivali njihove recepte moći, koji su ostali nepromenjivi hiljadama godina jednako kao što je nepromenjiva, sve to vreme, ostala i ljudska priroda. Recept koji su uveli stari Rimljani - hleba i igara - održao se sve do danas, čemu upravo svedočimo ovih dana, kada je mnogi zabrinuti navijač zakucan pred TV ekranom prateći svoju reprezentaciju na aktuelnom fudbalskom evropskom prvenstvu. Nema tu neke bitne razlike između naših, engleskih ili španskih navijača, jer svi žive za gol više svoje reprezentacije, zaboravljajući, dok ga čekaju, prozaične muke svakodnevnog preživljavanja. Revolucije, kada su se i dešavale, uglavnom su bile potpirivane sa onih strana koje su imale interesa da se dese, dok su one vlasti koje su u njima padale zaboravljale staru formulu svake vlasti i vlasti uopšte - hleba i igara - pa je tako nesrećna kraljica Marija Antoaneta pred Francusku revoluciju replicirala gladnom narodu da „ako nema hleba, jede kolače“. I pad i kazna masa su bili neminovni.
Koliko god neki naši gaulajteri mislili da je današnja Evropa naivna i slaba i da će evo već sutra biti počišćena u nekoj „revoluciji“ ekstremnih desničara, ona zapravo predstavlja jedan podmazani mehanizam vlasti koji nije lako ni srušiti ni naglo izmeniti. Uloga kontinentalnog fudbalskog prvenstva u tom mehanizmu je da obezbedi „igara“, dok evropske elite već decenijama obezbeđuju narodu „hleba“. Smisao evropskog i svih drugih fudbalskih šampionata je uvek isti - ubaciti radničku klasu u bazen pun piva i u stadionski stroj, kako bi se proverilo koja je nacija u pimplanju lopte bolja, brža i jača, u čemu sve podjednako zapinju, pa i naša.
Oni koji u tom zapinjanju ne uspeju biće kod kuće žrtveni jarci, dok će oni koji u tome uspeju kod kuće biti proglašeni nacionalnim herojima. Tako će biti i s našom reprezentacijom - ako izgubimo u današnjem odlučujućem meču od Danaca, brzo će se pronaći žrtveni jarci, a ako kojim srećnim slučajem dobijemo Dance, nastupiće nacionalni delirijum i idila pred narednu fazu takmičenja.
Nema u tome ništa čudno ni iznenađujuće, jer takva su pravila igre, ne samo one fudbalske već i one malo veće, igre moći, koja još od lukavih starih Rimljana ima svoja pravila, usled čega se tačno zna šta je uloga gladijatora, a šta uloga konzula, pretora i tribuna.
Koji će se i danas, baš kao i pre koju hiljadu godina, svi zajedno okupiti na stadionu da bi svako odigrao datu mu ulogu.
NE PROPUSTITE
