Veliko ratno nasilje iz Ukrajine i Gaze, ali i napete predratne situacije u još nekoliko belosvetskih regiona, neminovno se kapilarnim putem šire i na mesta na kojima (za sada) nema pucnjave. Kad je ono izbila epidemija korone - koja je u Srbiji po algoritmu počela sprdnjom sa „najsmešnijim virusom“, da bi završila u epidemiološkoj histeriji - moja neznatnost, koja je u duši Baba Kurana, pomislila je: ovo sluti na neku nesreću. Kad god čujem/pročitam „porast desnice“ - nebitno gde - ja to čujem/pročitam kao „porast agresije“. Obično se smatra da su desne stranke i pokreti glavni raspirivači agresivnosti, ali to je površinski utisak. Stvar u suštini stoji obrnuto: najpre poraste agresivnost, naročito ako joj se ne staje na put, i tek onda na scenu stupaju desni pokreti i partije. Isto važi i za tvrdu levicu, s tim što tvrde levice, osim na papiru, po kafićima i na sve ređim tribinama, više i nema. Idemo dalje. Kad god čujem/pročitam „uspon desnice u Srbiji“, ja to čujem/pročitam ovako: „Srbija još uvek nije uspela da se izbori sa agresivnošću“. Uz napomenu da u Srbiji agresivnost nije ekskluzivno desna. Srbija je društvo prožeto agresivnošću do te mere da je - da bi se agresivnost uopšte „prepoznala“ - potrebno da se dogode ekstremni izlivi agresivnosti i masovni zločini, poput prošlogodišnjeg majskog masakra. Onda, kao u slučaju korone, sledi histerija, da bi posle nekog vremena sve prekrili ruzmarin, snegovi i šaš. I Jovo nanovo. U subotu se u Srbiji, na sveopće oduševljenje tabloida, dogodio i teroristički čin. Bio je to (neuspeli) pokušaj napada na Ambasadu Izraela, kojom zgodom je terorista poginuo, prethodno ranivši samostrelom u vrat žandarma iz ambasadskog obezbeđenja. Šta li je terorista - za koga se na grdno ibretenije unutrašnjeg Dačića ispostavilo da je Srbin sa dna kace koji je prešao u islam - mislio da postigne samostrelom i nožem protiv Mosadovog obezbeđenja, ostaće nepoznato. Uostalom, bio je vikend i u ambasadi nikog nije ni bilo. Ali glupo je postavljati takva pitanje: teroristički napadi su uvek iracionalni. Da bi se sličnim terorističkim akcijama stalo na put, nisu dovoljni samo SAJ i crvene uzbune, najbolja prevencija za takve stvari je - mada ni to nije garancija - stvaranje društvene atmosfere koja ne pogoduje ekstremizmima. Istini za volju, s Visokog Mesta stižu pomirljive poruke o međunacionalnoj toleranciji, miru i saradnji, a s Porfirijevog amvona i homilije o ljubavi među ljudima, ali među širokim narodnim masama, u bazi, ekstremizmu se gleda kroz prste. Ne znam da li je mudro u zemlji sa znatnim procentom islamskog stanovništva dopuštati arlaukanja „nož, žica, Srebrenica“ i onda očekivati da će to proći nezapaženo kod muslimana. Idem tako daleko i tvrdim da se takvi zaumni slogani i izvikuju upravo zato da bi ih muslimani zapazili. Muslimani većinski - kao, uostalom, građani Srbije - nisu ekstremisti, ali, kao i u svim populacijama, procenat ekstremista rešenih na sve nije zanemariv. Valjalo bi misliti o tome, ali ne dupetom, kao do sada, nego glavom.
