Još samo da pregura sahranu, to je najteži deo, pomislih na vest o Goranovoj smrti. Pokazalo se, međutim, da je - za razliku od apsolutne većine sahrana na Novom groblju, koje su u suštini mobing nad pokojnicima - Goranova sahrana bila lakši deo. Kao da je Goran - pročišćen krematorijumskim ognjem - kao Phenix uskrsnuo iz obližnjeg Đinđićevog groba, u kome smo svi živi sahranjeni i u kome u neredu čekamo red za voskresenije.

Od koga se nemamo ničemu dobrom nadati. Ni trenutka nisam sumnjao da je Goran prošao kroz oganj novogrobljanskog krematorijuma kao nož kroz maslac i po kratkom postupku počinuo u Avramovom krilu.

Ne mogadoh a da pri kraju ceremonije kauterizacije ne pomislim: Bravo, Gorane, tako se, čistih računa, uzdignuta čela, odlazi iz ovog smrdljivog sveta.

Na Goranovoj sahrani, na koju se - nota bene - dolazilo po pozivu, u redu za sahranu, naravno ne tim redosledom, stajali su supruga, ćerka, sestra, Raičević, Pavković, Pajović, Jerkov, ja, kraj spiska. Nekoliko slučajnih prolaznika nisu vredni pomena. Nijednog foto-reportera - na Albaharijevu sahranu nekoliko ih se provuklo, ali su ostali kratkih rukava - nijednog akademika, nijednog patrijarha, nijedne ugledne ličnosti iz svih oblasti kulturnog i javnog života.

Čak ni đavo - koji od stvorenija sveta čuči na mom levom ramenu - nije pokušao da me navede vo iskušenije da Veri, Goranovoj udovici, umesto moje saučešće, kažem čestitam, kao što (umalo) nisam rekao Bojani, Albaharijevoj udovici.

Bio je to prvi put da prisustvujem kremaciji u svojstvu posmatrača. Momenat možda nije prikladan da to kažem, ali reći ću da je kremacija ostavila izvanredan utisak na mene. Doduše, svetosavske predrasude i spoljašnji izgled novogrobljanskog krematorijuma u početku su dolivali ulje na vatru mojih zabluda o krematorijumima koji sam u izopačenosti mašte imaginirao, ako baš i ne kao primitivne lomače na obali Ganga, a ono u podbiju užarene pekarske furune iz koje suklja plamen, a u koju pogrebni radnici u azbestnim kombinezonima uguravaju kartonske tabute sa leševima pokojnika, dok rodbina i prijatelji odvraćaju slomljene udovice od namere da skoče u furunu i izgore zajedno s mužem.

I obratno. Bilo je to otprilike šest meseci i sedam-osam dana posle susreta s Monicom le Roy la Durrie, januara 2024 godine.

Atmosfera u Beogradu i prigradskim naseljima oko 13 h PM bila je kao da je kraj svijeta i vijeka tu, nadohvat ruke, na stand byu, a opet tako daleko.

Bio sam već izgubio i poslednji tračak nade da ću kraj sveta i vijeka dočekati na nogama, da ću se preobraziti u trenu, ili bar u 100 lekcija, i tako izbeći predsmrtne i posmrtne agonije.

Nije mi bilo druge nego da ostanem u redu za sahranu i čekam da umrem po Andrićevom protokolu, nadajući se da u predsmrtnim satima bar neću piti sopstvenu mokraću, praviti budalu od sebe ili - što je gore - štipati medicinske sestre za dupeta, kao što je činio Andrić.