Jedan od prvih utisaka nakon čitanja na srpski jezik brzo prevedenog i transkribovanog govora mađarskog premijera Viktora Orbana u Transilvaniji od pre nešto više od mesec dana bio je da i nama ovde u Srbiji treba nešto tako. Smatram da postoji mnogo, mnogo ljudi u našoj zemlji koji su od mene daleko pozvaniji da nešto slično napišu na korist našoj državi i narodu, ali shodno mom uverenju da svako ima pravo da iznese svoje stavove, ma koliko oni možda bili nepotpuni, skučeni ili kontroverzni, ja to pravo ovom prilikom koristim. Orban je, aludirajući na čuveno remek-delo naučne fantastike „Matriks“, govorio o „deset crvenih pilula“ za svet i Evropu, pa ću se poslužiti tom njegovom frazom i ukratko izneti mišljenje o deset crvenih geopolitičkih pilula za Srbiju.
Prva pilula je činjenica da na našoj planeti postoji samo jedna istinska supersila u političkom, vojnom, ekonomskom i kulturnom smislu, a to su SAD. To je jedina zemlja koja je u stanju da projektuje svoju moć istovremeno i na više nivoa praktično na svim delovima zemaljske kugle, a sve ukazuje da se to neće promeniti.
Druga pilula je da Rusija nije, a još manje će biti u budućnosti, ravnopravni rival Sjedinjenim Američkim Državama. Sovjetski Savez je to bio, zato je 1962. godine ozbiljno zapretio Americi postavljanjem raketa na Kubi, odnosno u njenom dvorištu. Rusija je daleko od toga, a to najbolje pokazuje rat u Ukrajini, gde je Rusija u defanzivi u svojoj dubokoj pozadini.
Treća pilula je da će u bliskoj budućnosti naša planeta dobiti drugu supersilu, Kinu, s kojom će SAD voditi rovovsku borbu na svim mogućim frontovima, a jedan od njih će biti ovde u Evropi, te stoga Srbija mora na vreme da se opredeli na kojoj strani fronta će biti.
Četvrta pilula je da Srbija nije politički neutralna zemlja, već gotovo u potpunosti integrisana sa EU i kolektivnim Zapadom u celini, što naše rukovodstvo pošteno i javno konstatuje, a građani neretko čine suprotno, na način da pogrešno izjednačavaju njenu vojnu neutralnost i neuvođenje sankcija Rusiji s političkom neutralnošću.
Peta pilula je da ćemo teško, gotovo nemoguće, ostati vojno neutralna zemlja (za šta mislim da je dobro i poželjno) u teškim vremenima koja dolaze i da ne treba da se zavaravamo da ćemo ponovo igrati ulogu socijalističke Jugoslavije. Čak i da je igramo, što je shodno našem obimu i snazi danas skoro nemoguće, moramo razumeti da je ta Jugoslavija bila mnogo više prozapadna negoli prosovjetska, ne samo u smislu elemenata liberalizacije njene privrede i kredita koji su joj stizali iz SAD već i u vojnom smislu, kao potpisnica Balkanskog pakta iz 1953. godine s Turskom i Grčkom.
Šesta pilula je da Rusija trenutno ne dobija rat u Ukrajini, a teško da će ga u dogledno vreme i dobiti, no, čak i da se to desi, to sigurno neće značiti da će ista izbiti na Dunav i tako ojačati svoj uticaj na Balkan, odnosno Srbiju. Sami ruski stratezi kažu da je Odesa za njih gotovo pa neosvojiva vojna tvrđava, a Rumunija je, s druge strane, NATO članica, prepuna najsavremenijeg zapadnog naoružanja i veoma antiruski nastrojena, te kao takva gotovo nepremostiva prepreka za Rusiju.
Sedma pilula je neumoljivost kolektivnog Zapada o pitanju nalaženja makar minimalnog zajedničkog političkog jezika sa Srbijom i Srbima. Za njega, a pre svih za Amerikance, tzv. republika Kosovo kao nezavisna država i Republika Srpska kao deo suverene BiH su zatvorene teme i nikakav povratak Donalda Trampa i njemu sličnih na vlast u Belu kuću to neće promeniti.
Osma pilula je da bez iste te Amerike niti jedan ključan geopolitički i politički problem na prostoru Zapadnog Balkana ne može, niti će biti rešen.
Deveta pilula je da ne postoji niti jedan strateški dokument ruske države, niti konkretna izjava (a kamoli obećanje) od strane ruske zvanične diplomatije da Rusija želi, hoće i može da zaštiti Srbiju i Srbe (a sve ukazuje da ne može).
Deseta pilula je da smo prepušteni sami sebi i da je ona Pašićeva „spasa nam nema, propasti nećemo“ usud koji će nas očigledno još dugo pratiti.