Seća li se još neko pisma krleta22 o nameri da obnovi Demokratsku stranku od pre, da kažemo, dve nedelje? Čisto sumnjam. Osim moje neznatnosti i Zokija Lutovca - koji je tablu sa imenom DS-a za svaki slučaj deponovao u trezor Narodne banke - malo ko ga je uopšte shvatio ozbiljno.
Kao što napisah u našoj jučerašnjoj kolumni, i moja neznatnost je do relativno nedavno huškala na obnavljanje DS-a, da bi - kad su se kockice posložile i kad je svaka zverka pokazala svoj trag - dokonala da je to ćorav posao. E sad, to što je neka politička zamisao ćorav posao, u Srbiji nije hendikep. Naprotiv. To je recept za uspeh. Problem je što je posao odavno preuzeo neko drugi, neko ko radi brže, jače i bolje, a vi sad dokonajte o kome je reč.
Demokratska stranka nije prestala da postoji mesec i po dana dana posle izbora 2012, nego je prdnula u čabar 2004, kad je duboka cincarsko-kalburska čaršija pod visokim auspicijima Dobrice Ćosića instalirala JexS-a Tadića na mesto predsednika stranke i Republike. Đinđićevi najbliži saradnici prethodno su eliminisani, naravno u „demokratskoj proceduri“. Istini za volju, treba reći da saradnici nisu pružili neki naročiti otpor.
Bio je to ko zna koji u nizu trijumf političke pseudomorfoze, fenomena koji postoji samo u geologiji i srpskoj politici. Ukratko, pseudomorfoza je proces u kome se neka bezoblična masa - npr. govna - „ulije“ u ispražnjenu formu kristala, tako da spolja, geološki posmatrano, izgleda kao kristal, a - politički posmatrano - kao demokratska pita.
U slučaju propasti DS-a, u kristaloidnu DS-ovu formu - čitaj sistem - „ulila“ su se Ćosićeva fermentirana velikosrpska govna. Pričao sam vam o tome. JexS i DS su nastavili tamo gde je Milošević - prvobitni izvođač Ćosićevih radova - stao. Ne, naravno, Miloševićevim sredstvima. Ćosić je verovatno ovako kontao: Izgubili smo u ratu, to znači da ćemo pobediti u miru, mirnim sredstvima. Valja napomenuti da ni Ćosić ni JexS ni Koštunica u suštini nisu siledžije.
Neki priučeni politički filozof bi se sad mogao zapitati: Pa čekajte, ako projekat obnove Dušanovog (i Ćosićevog) carstva nije uspeo nasilnim putem, zar nije budalasto očekivati da će uspeti na miran način? Bilo je dilbera koji su postavljali takvo pitanje - među njima i moja neznatnost - ali sva su se ta pitanja razbijala o neprobojni zid drugog Ćosićevog aksioma: Mi možemo i ono što ne možemo.
Pisac hoće da kaže da je DS od 2004. pa sve do strmopizda bio SNS mild, pušači će znati da se to odnosi na govno-cigare za decu i omladinu. Pušački posmatrano: DS je bio „milde sorte“ (alternativa „eve“) u pakovanju „goluaza“. Narodski: mudo umesto bubrega.
Nakon Đinđićevog streljanja i JexS-ovog uspenija na vlast, DS se od solidne i organizovane stranke levog centra, mic po mic pretvarao u nesolidnu populističku stranku, labavu konfederaciju muljatora i lopuža s demokratskim „predznakom“.
Za kraj: ključna razlika između JexS-ovog i Visokog populizma. Visoke čibukčije su Severinu zaustavile na granici i šikanirale je neprijatnim pitanjima, JexS-ove čibukčije bi Severinu sačekale na granici sa crvenim tepihom i u „majbahu“ je odvezle u Prezidencijalni mutlak.
NE PROPUSTITE
