JexS-ov postprezidencijalni incident u „Maderi“ - koju moja neznatnost interno zove menza IV odeljenja Udbe - potaknuo me je na sumorna smatranja o prolaznosti srpske političke slave i štetama po život i biografije državotvornih persona dramatis, koje su imale pa nemale veliku političku moć, a koje su u ex-Yu bile poznate pod imenom „bivši ljudi“.

Mlade generacije verovatno nikad nisu čule izraz „bivši čovek“. Često se taj izraz mogao čuti za SFRJ-otovog vakta, a siguran sam da je bio u opticaju i u knjaževstvu i potom kraljevstvu Sersbkom. „Bivši čovek“ - to se odnosilo na osobe (oba pola) koje su u jednom momentu bile jako važne i moćne, pred čijim su se dupetima protezali dugački redovi, a od kojih su, nakon što bi iz ovog ili onog razloga zglajzali - svi bežali ko đavo od krsta, a retko ko se usuđivao da im se javi na ulici.

Dva najpoznatija (i najuglednija) bivša srpska čoveka bili su Đilas - Milovan, ne Dragan, mada se i Draganče bliži bivšosti - i Aleksandar Leka Ranković. Osim što je okusio gorčinu bivšosti, Đido je i žestoko ograisao. Debelo je platio kukurikanje pre svanuća višegodišnjom robijom. Koju je muški podneo. Legenda kaže da je u kazamatu preveo Miltonov „Izgubljeni raj“ sa engleskog na srpski, ja sam - dok sam bio mladi majmun - mislio da bi bolje učio da je „Kapital“ preveo natrag sa srpskog na nemački.

Kad sam postao stari majmun, revidirao sam. Shvatio sam da nama, Srbima, nisu krivi dijalektički materijalizam i marksizam, da smo mi sami sebi i zločin i kazna, i da ideologije i politički sistemi s našim jadima nemaju nikakve veze.

Ranković nije zaglavio u mardelju, ali samo zato što to više nije bilo prihvatljivo za ostatak sveta, s kojim smo hteli - ne hteli morali sarađivati. Uzgred, to je i dan-danas jedni razlog što svi političari koji nisu na vlasti nisu u apsanama u Zabeli ili Sr. Mitrovici. Ne mogu dokazati, ali za tačnost informacije garantujem.

O Đilasovim bivšečovečanskim poslovima i danima možete se obavestiti u njegovim dnevnicima, koje mesecima svima toplo preporučujem, o Rankovićevim postpadnim danima nećete saznati ništa, zato što je Ranković svoje dnevnike dao na čitanje Ćosiću, onda potegao pa umro, a kad je Lekina udovica došla kod gedžovana - Tadićevog mentora - da uzme dnevnike, Gedža je rekao da je dnevnike - izgubio. Kakav bullshit! Taj ništa nije gubio. Uvek je dobijao.

Ipak, ima nekih pomaka. Nakon strmopizda JexS Tadić nije ni ubijen - što je česta sudbina srpskih vladara - ni utamničen ni ostrakizovan - ljudi su mu se bez zazora javljali na ulici, mada mnogo manje - imao je, dakle, sve preduslove da bude „bivši predsednik“, pa da se okrene drugim poslovima i animacijama, on je, međutim - iz samo njemu poznatih razloga - izabrao da bude dobrovoljni „bivši čovek“.

Ali, tu se ništa ne može učiniti. Gvozdeno pravilo je sledeće: ko s Ćosićem ore, guzicom drlja. To se podjednako odnosi na narode i na narodne predsednike.