FAMOZNO: SAVRŠENO SEĆANJE NA ŽIVOT...
Autora romana „Savršeno sećanje na smrt“. Za manje od godinu i po dana - takoreći jedan za drugim - umrla su tri velika srpska pisca, jula 2023.
David Alabahari, januara 2024. Goran Petrović i tu nedavno, u novembru 2024, Vava Petković; iz pijeteta ne pišem Radoslav jer Vava iz nekih razloga baš nije voleo da ga zovu krštenim imenom, a oni koji ga nisu dobro poznavali su ga - nipošto iz zle namere - uporno zvali Radoslav.
U ovakvim tužnim prigodama uobičajilo se reći da je „srpska književnost izgubila velikog pisca“. Ali to je danak duhu kolektivizma. Srpska književnost bi bila mnogo izgubila da David, Goran i Vava nekim slučajem nisu ništa napisali - što bi za svakog od njih verovatno bilo probitačnije, a gotovo sigurno bi im produžilo životni vek - budući, međutim, da su napisali to što su napisali, a napisali su mnogo toga i sve je bilo dobro veoma, srpska književnost je na dobitku. Izgubili su - i to mnogo - Davidova, Goranova i Vavina porodica, prijatelji i poštovaoci.
Iako je bio isto godište (1953) kao Dragan Velikić i moja neznatnost, Vava je od zajedničkih književnih početaka na početku osamdesetih izgledao deset godina starije od nas, svojih književnih vršnjaka, ne u smislu fizičkog izgleda - dok je bio mlad, izgledao je mlado - nego u smislu ozbiljnosti. I to u svemu. Počev od odnosa prema pisanju, preko odevanja, zaključno sa otmenošću u usmenom izražavanju, koje je visoko štrčalo iznad oniskih standarda ondašnjeg vremena i mesta (sadašnje vreme i mesto bolje i da ne pominjem).
Pomalo (i diskretno) dendi, nikad bez kravate - ponekad i s leptir-mašnom - sa urednom, fazoniranom bradom, koja mu je bila (i ostala) zaštitni znak, Vavi je pre pristajalo društvo jednog, recimo, Borislava Pekića nego književnih ispisnika u vijetnamkama, farmerkama i drljavim starkama. Svejedno, bio je dobar drug i nama takvima, odrpanima. I - vrlo interesantna stvar - uprkos autfitu i manirima, nije štrčao.
Sve napred rečeno odnosi se i na Vavinu prozu, priče, romane i eseje (valja dodati i prevode). I u tome je bio (i ostao) mnogo zreliji od svoje književne generacije, bio je duhovno bliži Pekiću (pa i Andriću) nego svojoj generaciji, sagledavao je stvari šire, ulazio je dublje u materiju od nas ispisnika, koji nismo posezali za stilskom pirotehnikom i prejakim rečima.
Nakon što pročitaju gornje redove, oni koji nisu poznavali Vavu mogli bi doći u napast da ga zamisle kao nekog uštogljenog, preozbiljnog, kabinetskog tipa, pomalo dosadnjakovića, ali to tome uopšte nije bilo tako. I to je bilo daleko od toga. Uza svu svoju ozbiljnost, Vava je znao da bude i boem, noćna ptica, beskrajno duhovit sagovornik, ironičan, autoironičan i rafinisano sarkastičan. Ponekad (i ponegde) može se čuti da je Vava Petković „pisao sporo“ i da nije „mnogo napisao“. To tome takođe nije tako. I to je daleko od toga. Nije Vava pisao sporo, nego prilježno, i nije napisao malo, nego više nego dovoljno da ostane kao trajna vrednost u istoriji srpske književnosti.
Vavi je pre pristajalo društvo jednog, recimo, Borislava Pekića nego književnih ispisnika u vijetnamkama, farmerkama i drljavim starkama. Svejedno, bio je dobar drug i nama takvima, odrpanima