Da­vid Ala­ba­ha­ri, ja­nua­ra 2024. Go­ran Pe­tro­vić i tu ne­dav­no, u no­ve­m­bru 2024, Va­va Pe­t­ko­vić; iz pi­je­te­ta ne pi­šem Ra­do­slav jer Va­va iz ne­kih ra­zlo­ga baš ni­je vo­leo da ga zo­vu kr­šte­nim ime­nom, a oni ko­ji ga ni­su do­bro po­zna­va­li su ga - ni­po­što iz zle na­me­re - upor­no zva­li Ra­do­slav.


U ova­kvim tu­žnim pri­go­da­ma uo­bi­ča­ji­lo se re­ći da je „sr­p­ska knji­že­v­nost izgu­bi­la ve­li­kog pi­sca“. Ali to je da­nak du­hu ko­le­k­ti­vi­z­ma. Sr­p­ska knji­že­v­nost bi bi­la mno­go izgu­bi­la da Da­vid, Go­ran i Va­va ne­kim slu­ča­jem ni­su ni­šta na­pi­sa­li - što bi za sva­kog od njih ve­ro­vat­no bi­lo pro­bi­ta­č­ni­je, a go­to­vo si­gu­r­no bi im pro­du­ži­lo ži­vo­t­ni vek - bu­du­ći, me­đu­tim, da su na­pi­sa­li to što su na­pi­sa­li, a na­pi­sa­li su mno­go to­ga i sve je bi­lo do­bro veo­ma, sr­p­ska knji­že­v­nost je na do­bi­t­ku. Izgu­bi­li su - i to mno­go - Da­vi­do­va, Go­ra­no­va i Va­vi­na po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji i po­što­vao­ci.
Ia­ko je bio isto go­di­šte (1953) kao Dra­gan Ve­li­kić i mo­ja ne­znat­nost, Va­va je od za­jed­ni­č­kih knji­že­v­nih po­če­ta­ka na po­če­t­ku osa­m­de­se­tih izgle­dao de­set go­di­na sta­ri­je od nas, svo­jih knji­že­v­nih vr­šnja­ka, ne u smi­slu fi­zi­č­kog izgle­da - dok je bio mlad, izgle­dao je mla­do - ne­go u smi­slu ozbi­lj­nos­ti. I to u sve­mu. Po­čev od od­no­sa pre­ma pi­sa­nju, pre­ko ode­va­nja, za­klju­č­no sa ot­me­no­šću u usme­nom izra­ža­va­nju, ko­je je vi­so­ko štr­ča­lo iznad onis­kih stan­da­r­da on­da­šnjeg vre­me­na i me­sta (sa­da­šnje vre­me i me­sto bo­lje i da ne po­mi­njem).


Po­ma­lo (i dis­kre­t­no) de­n­di, ni­kad bez kra­va­te - po­ne­kad i s le­p­tir-ma­šnom - sa ured­nom, fa­zo­ni­ra­nom bra­dom, ko­ja mu je bi­la (i osta­la) za­šti­t­ni znak, Va­vi je pre pri­sta­ja­lo dru­štvo jed­nog, re­ci­mo, Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća ne­go knji­že­v­nih ispi­sni­ka u vi­je­t­na­m­ka­ma, fa­r­me­r­ka­ma i dr­lja­vim sta­r­ka­ma. Sve­jed­no, bio je do­bar drug i na­ma ta­kvi­ma, odr­pa­ni­ma. I - vr­lo in­te­re­san­t­na stvar - upr­kos au­t­fi­tu i ma­ni­ri­ma, ni­je štr­čao.
Sve na­pred re­če­no od­no­si se i na Va­vi­nu pro­zu, pri­če, ro­ma­ne i ese­je (va­lja do­da­ti i pre­vo­de). I u to­me je bio (i ostao) mno­go zre­li­ji od svo­je knji­že­v­ne ge­ne­ra­ci­je, bio je du­hov­no bli­ži Pe­ki­ću (pa i An­dri­ću) ne­go svo­joj ge­ne­ra­ci­ji, sa­gle­da­vao je stva­ri ši­re, ula­zio je du­blje u ma­te­ri­ju od nas ispi­sni­ka, ko­ji ni­smo po­se­za­li za sti­l­skom pi­ro­te­h­ni­kom i pre­ja­kim re­či­ma.


Na­kon što pro­či­ta­ju gor­nje re­do­ve, oni ko­ji ni­su po­zna­va­li Va­vu mo­gli bi do­ći u na­pa­st da ga za­mi­sle kao ne­kog ušto­glje­nog, preo­zbi­lj­nog, ka­bi­ne­t­skog ti­pa, po­ma­lo do­sa­d­nja­ko­vi­ća, ali to to­me uo­p­šte ni­je bi­lo ta­ko. I to je bi­lo da­le­ko od to­ga. Uza svu svo­ju ozbi­lj­nost, Va­va je znao da bu­de i boem, no­ć­na pti­ca, be­skra­j­no du­ho­vit sa­go­vor­nik, iro­ni­čan, au­toi­ro­ni­čan i ra­fi­ni­sa­no sa­r­ka­sti­čan. Po­ne­kad (i po­ne­g­de) mo­že se ču­ti da je Va­va Pe­t­ko­vić „pi­sao spo­ro“ i da ni­je „mno­go na­pi­sao“. To to­me ta­ko­đe ni­je ta­ko. I to je da­le­ko od to­ga. Ni­je Va­va pi­sao spo­ro, ne­go pri­lje­žno, i ni­je na­pi­sao ma­lo, ne­go vi­še ne­go do­vo­lj­no da osta­ne kao tra­j­na vred­nost u isto­ri­ji sr­p­ske knji­že­v­nos­ti.

Vavi je pre pristajalo društvo jednog, recimo, Borislava Pekića nego književnih ispisnika u vijetnamkama, farmerkama i drljavim starkama. Svejedno, bio je dobar drug i nama takvima, odrpanima

Ne propustiteLični stavFAMOZNO: MONOSERIJAL
Svetislav Basara 3-2.jpg
Lični stavFAMOZNO: MULTIMONOMANIJA
Svetislav Basara 3-2.jpg
Lični stavFAMOZNO: TR­A­K­T­AT O MONOMANIJI
Svetislav Basara 3-2.jpg
Lični stavFAMOZNO: PORUKA DEMOKRATSKOJ JAVNOSTI
Svetislav Basara 3-2.jpg