OPERACIJA TRAJNA SLOBODA, OVAJ RAT SE NIJE MOGAO DOBITI: Anatomija propasti SJEDINJENIH DRŽAVA u gudurama Avganistana!

Više od 5.000 američkih vojnika trajno je napustilo Avganistan u koji su se privremeno vratili nakratko 16. avgusta da bi obezbeđivali arodrom tokom masovne evakuacije i najduži „Er lift“ u istoriji koji se odvijao na relaciji Kabul- Dubari, Kabul-Doha, Kabul-Ramštajn i dalje prema zemljama koje su pristale da prime avganistanske izbegli. Međutim nisu svi bili te sreće, kako među vojnicima njih 13 svoje živote ostavilo je u Avganistanu kad su ih napali bombaši samoubice Islamske države. Bilo kako bilo Amerika je završila svoje vojno angažovanje u Avganistanu debaklom. Punih 20 godina vodila se polemika o svrsishodnosti rata protiv terora, koji je počeo jurnjavom za liderom Al Kaide Osamom Bin Ladenom, koji je ubijen pre 10 godina. Uprave ove godine okonačalo se i vojno angažovanje SAD.

Tadašnji predsednik SAD odlučio je tad da SAD posle ultimatuma od mesec dana koji je dat talibanima da predaju Osamu bin Ladena istekao. Pošto je talibanski pokret podržavao Osamu Bin Ladena samim tim i on su postali legitimna meta, pa je osim hapšenja ili kividacije pripadnika Al Kaide cilj bio zamena vlasti u zemlji koju je razdirao građanski rat.

Ovaj rat u štampi je nosio naziv „Rat protiv terora“, a neki su ga nazivali i „Rat protiv terorizma“-

Zvanično intervenciji je prethodilo upućivanje zahteva talibanskoj vlasti da izruči vođu terorističke organizacije Osamu Bin Ladena, da uništi sva teroristička uporišta na svojoj teritoriji i da osobe svoje oružane snage za rat protiv terorizma?! Te ultimativne zahteve lider talibana Mula Omar je odbio i nekoliko nedelja od terorističkih napada vazduhoplovne snage SAD i Velike Britanije započele su vojnu intervenciju. Cilj je bio napad na odabrane mete u Kabulu i Kandaharu koji su talibani smatrali svojim uporištem. Sa vazduhoplovnom zaočela je i kopnena operacija pod nazivom „Trajna sloboda“ u kojoj su učestvovali pripadnici specijalnih snaga SAD i Velike Britanije. Pod naletima krstarećih raketa i strateških bombardera B-52 prvi grad koji je oslobođen od talibana bio je Mazar i Šarif, a Kabul su američki specijalci sa pripadnicima Severne alijanse zauzeli 7. Decembra. Dok su bombarderi razarali talibansku vlast predstavnici plenam sastali su se u Bonu i iz pomoć „međunarodne zajednice“ formirali privremenu vladu.

Dve faze rata

Poraz talibanske milicije, koja se raspala pod naletima preciznih bombi završena je bila prva faza američke intervencije u Avganistanu. Porazom talibana postignut je bio samo jedan deo cilja, jer teroristička organizacija Al Kaida ostala je skoro netaknuta. Tad je Savet bezbednosti OUN na inicijativu SAD doneo rezoluciju 1386 od 20. Decembra 2001 u kojoj je bilo odobreno formiranje Međunarodnih snaga za pomoć u očuvanju bezbednosti (International Security Assistance Forces ISAF) stastavljene od snaga NATO. Zadatak ISAF bio je pomoć privremenoj vladi u održavanju mira i bezbednosti u Kabulu i njegovoj okolini, a komandovanje je bilo povereno oficirima zemalja koje su svoje kontingente slali na šstomesečnu rotaciju. U avgustu 2003. Komadnovanje tim snagama preuzeo je NATO, zadržavajući princip šestomesečne rotacije vrhovnog komandanta na ratištu.

Tako su u izvođenu operacije „Trajna sloboda“ postojale dve strateške grupacije međunarodnih snaga: oružane snage SAD i oružane snage ISAF.

U drugoj fazi operacije zadatak je bio uspostavljanje i učvršćivanje pozicija nove vlade u borbi protiv talibana i Al Kaide. Osim elemenata bombarderske avijacije koja je nastavljala da dejstvuje sa teroitorije van Avganistana u okviru SAD nije bilo združeno-operativnih taktičkih jedinca. Jedna brigada 82.vazdušnodesantne divizije namenjena je bila da reaguje interventno na hitne situacije vertikalnim manevrom (upotreba helikoptera); 16, brigada vojne policije angažovana je bila na preobražaju policije novih vlasti, a mornarička pešadija (marinci) bili su angažovani za obezbeđivanje američkih vojnih postrojenja u Avganistanu, a specijalne snage KOV za izvođenje specijalnih akcija i operacija manjih razmera i niskog intenziteta.

Za izvođenje složenih operacija američka vojska je povremeno dolvlačila dodatne snage osposobljene za angažovanje u konkretnim uslovima i za datu vrstu operacije. Amerikanci su sa sobom u Avganistan dopremili i glomaznu logističku infrastrukturu, kojoj su snage obezbeđivale ostale jednice vojske SAD, a značajn deo tih snaga korišten je za jačanje vojne i društveno-političke strukture Avganistana.

Obim angažovanja vojske SAD

Obim angažovanja vojske SAD u Avganistanu bio je promenjive kategorije i nikad nije prelazio više od 30.000 ljudi koliko su Amerikanci rasporedili na početku. U martu 2004 na ovu cifru bilo je poslato kao ojačanje još 2.000 vojnika zbog učešća u operaciji „Avalanch“ koja je bila izvedena uz granicu sa Pakistanom, gde je zvanični Islamabad angažovao 5.000 svojih vojnika. Već 2007. ta brojka je pala na 19.500 vojnika.

U 2006. Godini broj američkih vojnika bio je već na 20.000 i 12.000 vojnika ISAF. Broj američkih vojnika 2008 bio je 27.000 Amerikanaca i 54.000 vojnika NATO, da bi onda taj broj počeo strmoglavo da pada iz godine u godinu.

Brojno stanje misije ISAf nije bilo nikad u faza više od 15.000 do 20.000 vojnika. Ono što je interesantno da kod američkih snaga relativno mali broj vojnika od ukupnog broja negde oko tri do pet hiljada bio je angažovan u borbenim operacijama protiv talibana i Al Kaide. Te trupe su više bile korištene za obezbeđivanje baze, logistiku ili davanje vatrene podrške, jer SAD zaparavo nisu u Avganistanu vodili konvencionalni, već nekonvencionalni rat protiv realtivno veštog protivnika. Te operacije odvijale su se sa više ili manje uspeha.

Ta 2007. bila je presudna još po nečem tada je političko i vojno rukovodstvo na zajedničkom savetovanju u Beloj kući zaključilo da posle šet godina rata u Avganistanu da primenjena strategija i taktika ratovanja u Avganistanu ( antigerilski upadi, udari po odabranim ciljevima iz vazduha) ne donose konkretne rezultate, pa je na zasedanjima krajm 2007 i 2008 zahtevalo veće angažovanje snaga NATO u punijem ovladavanju teritorije i soposobljavanju civilnih i vojnih struktura Avganistana za uspostavljanje i održavanje reda u zemlji. U tom smislu raspoređene su bile i uloge: SAD obuka i borbeno osposobljavanje Avganistanske nacionalne armije, Nemačka obuka i brobeno osposobljavanje policije, Velika Britanija organizovanje borbe protiv ditribucije i proizvodnje narkotika, Italija reforma i uspostavljanje vladavine prava.

Međutim, iskustva iz 2008 ukazivala su da je rezultata veoma malo da talibani počinju da šire zonu svog uticaja, kao i da se aktivnosti i američkih i NATO snga sve više svode na gradska područja i njihovu okolinu.

Uspesi sa početka operacije „Trajna sloboda“ pad talibana, formiranje nove privremene vlade u Kabulu su polako bledili i nisu se više pojavljivali u godišnjim izveštajima. Privremena vlada nije imala nikakav legitimit od samog početka, kao što ni Avganistanska nascionalna armija nije ulivala poverenje pa je bilo otežana transformacija ranih milicija u redove ANA koja bi bila sposbna da celu državu stavi pod svoju kontrolu.

Te 2008 tadašnji Sekretar za odbranu Robert Gejts rekao je da je fiskalne 2008 334.000 vojnika i policajaca Avganistanskih snaga bezbednosti opremljeno i obučeno za uspostavljanje kontrole u 18 provinicija. Inače to je ona cifra koja se redovno pojavljuje od urušavanja ANA i zašto se nisu branili od talibanske ofanzive. Problem je ležao u ratobornim vođama provincija i pelena na jugu Avganistana koje nisu podržavale vladu u Kabulu da deluju samostalno i da raspolažu sa sopstvenim vojnim formacijama koje zdaju ozbiljne brige u sukobu sa interventnim snagama. Obučene i opremljene snage ANA 2007. Kontrolisale su četiri od 18 provincija.

Centralna komanda koja je upravljala ratom u Avganistanu dala je svoju ocenu gde greše pripadnici vojske, pa tako odabrani način upotrebe vatre nije bio adekvatan, posebno kasno reagovanje iz vazdušnog prostora na teroristička uporišta ili gerilske grupe.Neadekvatno eksploatisanje snaga KOV. Rat je počeo mnogo da košta i počeo je od aktiviranja dronova i napada da odnosi sve veći broj civilnih žrtava posebno u periodu od 2011, 2012 i 2013 kada se poećao broj napada vođenim projektilima vazduh-zemlja na odabrane ciljeve. Tom prilikom broj žrtava se povećavao.

Privatizacija rata

Kako je vreme odmicalo broj vojnika se smanjivao da je 2018. Cifra iznosila oko 10.000. Upravo tada je tadašnji Američki predsednik Donald Trap počeo da razmišlja o povlačenju 14.000 američkih pripadnika iz Avganistana i mogućoj privatizaciji rata, čemu se usprotivio tadašnji sekretar za odbranu Džejms Matis ( bivši general, marinac, poznat i pod ratnim nadimskom Mad Dog (Besni pas). Trampov plan predviđao je bio da se do sredine 2019. Povuče bar polovina od te brojke- Tramp se još od dolaska na vlast zalagao za povlačenje snaga iz te države, ali ga je Matis ubeđivao da treba da ostanu i vrše pritisak na talibane i ekstremiste Islamske države. Sve se promenilo 2017. na sastanku Trampa i Erika Prinsa, osnivača kompanije „Akademi", koja okuplja bivše vojne specijalce svih rodova i službi armije SAD. Prins je izneo plan da rat u Avganistanu treba privatizovati i da će unajmljivanje privatnika koštati daleko manje nego angažman složene vojne mašinerije, koja godišnje troši 80 milijardi dolara budžetskog novca. Prins je najavio da će penzionisani specijalci zameniti američke i NATO savetnike u obuci avganistanskih snaga bezbednosti. Pred američkim predsednikom je projektovao plan da je potrebno angažovati od 5.500 do 6.000 privatnih ugovarača, bivših pripadnika specijalnih snaga kao savetnike u obuci avganistanskih vojnika i policajaca. Trampa je posebno frustriralo što oko 8.400 američkih vojnika obučava avganistanske snage bezbednosti, ali nijedan od njih ne učestvuje direktno u borbenim operacijama. Zato se i oduševio Prinsovim predlogom, za koji je bio prilično zagrejan i Trampov nekadašnji glavni strateg-

Prins je istakao da se mora rešiti problem viška nepotrebnih ljudi. Trenutno u Avganistanu boravi 23.000 pripadnika multinacionalnih snaga, od čega je 15.000 američkih i 8.000 vojnika ostalih članica NATO-a. Takođe, Ministarstvo odbrane u Avganistanu ima 27.000 ugovorača i podugovorača angažovanih po raznim osnovama. Prins planira angažovanje najviše 6.000 ugovorača, od kojih će 60 odsto biti iz redova bivših pripadnika specijalnih jedinica, dok će 40 procenata dolaziti iz ostalih NATO zemalja. Kao drugu stavku naglasio je da treba ukinuti NATO misije i dodao da oko njegovog plana nema diskusije i da će njegove trupe zameniti trupe Alijanse. Treći predlog se odnosi na komandu i upravljanje. Oko 2.000 od ukupno 6.000 ugovorača biće spremno da zameni američke vojne komandante. Prins je podvukao i da nema rotacije, odnosno da angažovani ugovorači neće biti rotirani po standardnoj proceduri kao vojnici i da će dugo ostati na terenu, minimum tri godine. Kad je reč o privatnom ratnom vazduhoplovstvu, od angažovanih 2.000 pripadnika, deo će biti obučen za izvođenje borbenih misija korišćenjem privatnih borbenih aviona, helikoptera za prevoz i medicinsku evakuaciju .

Prema ovom predlogu, cena vojne operacije iznosila bi 5,5 milijardi dolara. Oko 3,5 milijardi bilo bi izdvajano za letelice, baze, logistiku i poljske bolnice, a dve milijarde za izvođenje specijalne operacije. Troškovi obuke bi iznosili 10 milijardi dolara godišnje, dok cena koju Pentagon plaća iznosi oko 40 milijardi dolara. Prins je naveo da će, ako dobije posao i podršku Trampa, od obučenih Avganistanaca formirati borbene bataljone širom zemlje, sopstveno vazduhoplovstvo, koje će se baviti medicinskom evakuacijom, vatrenom podrškom trupama na terenu i brzim prebacivanjem snaga. Inače, Prins je naveo da će njegovi ljudi nositi avganistanske uniforme, a piloti isključivo operisati uz dozvolu avganistanske vlade.

Kurir.rs/A.Mlakar