TIHA REVOLUCIJA Žene imami preuzimaju džamiju u Los Anđelesu: Ovo je naš poziv, naša odgovornost koju nam je Tvorac dao

Iako su mnogi pogrešno protumačili da hadis znači da žene ne mogu da uđu u džamiju, ove žene se u svojim propovedima bave progresivnim temama kao što su seksualno nasilje, abortus, gubitak trudnoće, nasilje u porodici.

"Ne smeta mi“, rekla je Gardijanu Nur. "Neki ljudi bolje funkcionišu sa pravilima".

Nur (37) je deo tihe revolucije u Americi: u džamiji svih žena, proslavila je petogodišnjicu rada kao ženski imam, što je retka i često kontroverzna praksa u islamu.

Ženama nije dozvoljeno čak ni da se mole u ​​mnogim džamijama širom sveta. U neke džamije u SAD žene mogu da uđu, ali su često primorane da se mole u ​​odvojenim prostorijama - koje neki "kaznena kutija". Duhovne vođe koje su pomerali granice – tako što su upravljali džamijama mešovitih zajednica ili vodeći LGBTQ džamiju – dobijali su pretnje smrću.

Ali u Ženskoj džamiji Amerike, žene koriste svoje propovedi da pokriju ranije netaknute teme poput seksualnog nasilja, gubitka trudnoće i nasilja u porodici.

Propoved koja menja život

Jednu od najupečatljivijih propovedi Nur je održala 2017. godine, što je iznenađenje budućida je u velikoj meri bila improvizacija. Nakon što je problem sa rasporedom ostavio Nur dvadesetak minuta za propoved, ona je skratila svoj govor i promenila ritam usmerivši vernike ka meditaciji.

"Zamolila nas je da pratimo naše emocije u našim telima i pustimo ih da idu svojim tokom", prisetila se Nurdžahan Bolden, koja je tog dana bila u publici. "Nisam znla da je uopšte moguće posedovati i kontrolisati svoje emocije na taj način, ali je uspelo".

Bolden je tog dana došla na propoved Nurove ne znajući šta će da očekuje. Pre te besede progonila ju je razorna krivica koju je nosila.

Odrasla je u Kaliforniji voleći trbušni ples – praksa koju je nasledila od majkeBaloh – ali i slušajući mnogo "ako uradiš ovo, gorećeš u paklu". To verovanje je zavladalo u njoj i počelo da raste. Zatim je ranjena u nogu u noćnom klubu u Torontu 2006. godine. Bulden, tada studentkinja, čula je kako jedna od njenih tetaka govori: "Igrala je, šta je očekivala?“

Zatim je imala pobačaj. Dete je začeto van braka, sa hrišćanskim partnerom, i tako je krivica ponovo porasla do tačke da je verovala da su njene nesreće rezultat toga što se nije pridržavala verskih tradicija.

Nur joj je ponudila drugačije viđenje stvari. "Nisam joj rekla da je pogrešila što se osećala kažnjenom", rekla je Nur. "Pomogla sam joj da to sagleda drugačije i pitala ’Šta je još istina?‘“. Nur joj je rekla da joj je Bog dao talenat za ples i da to nije sramotna praksa, kao što su mnogi mislili. Rekla joj je da su njene namere, ono što joj je u srcu - ono šta je važno. Ako je najsrećnija dok izvodi trbušni ples, onda je to bio način na koji je trebalo da se poveže sa Bogom.

Bulden je bila u neverici. "Ti si vodič kojeg sam čekala", rekla joj je. Nur je takođe bilo u neverici. Nikada sebe nije videla kao nekoga koga su ljudi čekali.

Otkrovenje

Nur je odrasla u pobožnoj porodici u Karačiju u Pakistanu. Svi u kući su se molili pet puta dnevno. U to vreme, ženama nije bilo dozvoljeno da uđu u džamiju u Karčiju (iako se to sada menja). Ali Nur je takođe imala žene na koje se ugledala: njena majka Naima je naučila napamet arapske spise i obično je ona vodila molitvu u kući.

U leto 2000. godine, kada je Nur imala 16 godina, njena porodica je emigrirala u SAD i preselila se u gradsku kuću u gradu Kalver u Kaliforniji. U njihovoj ulici, u ovom predgrađu visoke srednje klase od oko 40.000 ljudi muslimani su bili retki – oni čak i sada predstavljaju samo oko 1 procenat stanovništva – ali u prvih nekoliko meseci od nastanjivanja u svom domu u Kaliforniji, otišla je na ogromnu molitvu za proslavu Bajrama u sali za konvencije u Los Anđelesu.

Bila je zadivljena. Bilo je to prvi put da se molila javno. Nur je nosila plavo-žuti salvar kamiz koji je donela u svom koferu iz Karačija, srebrne minđuše sa malim plavim kamenčićima koje su joj visile do brade i dva tuceta narukvica oko zglobova istetoviranih kanom. Tinejdžerka je bila opčinjena etničkom i rodnom raznolikošću u masi.

Njen novi život joj je pokazao kakav verski vođa želi da bude – iako još nije shvatila da to želi da postane.

Na UCLA je prestala da nosi maramu i osećala se nelagodno zbog komentara drugih muslimanskih studenata. "Kao da te nošenje marama čini nekom vrstom muslimanske boginje“, prokomentarisala je kasnije. Ona je to videla kao pokušaj ugnjetavanja i prkosila je tome.

Nakon diplomiranja, Nur je pet godina radila na Kalifornijskom državnom univerzitetu u studentskim poslovima. Tokom radionice o socijalnoj pravdi, pomogla je mladom gej studentu da javno prizna svoju seksualnu orijentaciju. Razmišljala je o tome kako je u Pakistanu homoseksualnost devijantan "životni stil".

"Verujem da su oni onakvi kakvima ih je Bog stvorio“, rekla je.

Godine 2013, njena sestra Samia Bano kupila je kartu za poslovnu konferenciju u centru Los Anđelesa kao rođendanski poklon za Nur. Nur nije bila presrećna što je otišla na poslovnu konferenciju za svoj rođendan, ali su obe otišle i Nur je tamo doživela otkrovenje.

Kada je govornik razgovarao sa publikom o svačijim "fascinantnim faktorima, stvarima koje te osvetljavaju“, Nur je odmah pomislila na svoju veru. Izašla je napolje da udahne. "To je bio moj poziv“, rekla je Nur prisetivši se trenutka kada je shvatila da želi da bude duhovni vođa. Te noći, u svojoj molitvi, molila je Boga da je vodi.

"Ona govori o veri na zaista moćan način, koji inspiriše ljude“, rekla je Šila Merčant, mlada pravnica iz Kalifornije na koju su uticale smernice Tasnem Nur. "Ona je stvorila taj bezbedan prostor za mene gde sam zaista mogao da podelim i otvorim se i budem ja".

Trener sreće

Njena sestra Samija Bano, koja sada ima 39 godina, takođe je imala slična otkrića. Za razliku od Nur, Bano je nosila maramu i nikada nije propustila molitvu. Sertifikovani "trener sreće", Bano je verovala da je njen poziv da podeli sa ljudima kako je naučila da "pronađe mir i sreću u svom životu“.

Put do sreće bio je dug. Sa 12 godina, Samiju je seksualno zlostavljao rođak u Pakistanu. Nekad vesela devojlica se "ugasila". Utočište je našla u tišini i u "Dnevniku Ane Frank", knjizi koja je neočekivano pronađena na lokalnoj pijaci u Karačiju. "Shvatila sam da nisam sama“, rekla je.

Bano je napad tajila. Nije dobila pomoć sve dok nije krenula na koledž, takođe na UCLA. U kampusu je išla kod psihološkog savetnika i vežbala jogu. Na svojoj strunjači naučila je kako da stoji uspravno, visoko, visoko kao planina. Želela je da pruži isto i drugima i postala je sertifikovani savetnik, radeći na telefonskoj liniji za žrtve seksualnog zlostavljanja.

"Pretpostavljala sam da se tako nešto dogodilo“, ljutito je odgovorila Nur, kada joj je sestra konačno rekla za napad 2014. "Odjednom više nisi bila ista“, dodala je. Nur joj je takođe rekla da je pogodila ko je počinilac. Bano, koja je godinama nosila krivicu, osetila je lokašanje. "Tasnim je bila ključna u mom procesu lečenja“, priznala je.

Kada je godinu dana kasnije otvorena Ženska džamija Amerike, Nur i Bano su se prijavile i ubrzo su postale neke od najaktivnijih članova. Tokom svoje prve khutbe u julu 2016, Nur je bila toliko nervozna, da joj je glas drhtao. Između mnogih dubokih udisaja, govorila je o strahu od osude drugih i "ružnim stereotipima“.

Bano je angažovana kao operativni direktor za postavljanje molitvi. Prva khutba Bano, godinu dana kasnije, bila je o tome da ne činite ništa loše i volite sebe - ramazanske vrednosti koje su joj bile najvažnije.

Sestre su uvek zajedno meditirale kod kuće. Sada, na svom tepihu za molitvu, Bano stoji čvrsto kao stena, posvećena prozivanju patriharhata u islamu. "Nije dužnost žena da se kriju, već je na muškarcima da spuste pogled“, poručuje ona.

"Ovo je moj poziv, moja odgovornost"

Nur i njena sestra suočile su se sa mnogim pitanjima o svom izboru da postanu imami.

"Samija, čuli smo da vodiš molitve. Da li to zaista radite?" upitala je grupa žena jednog dana ispred džamije u Kalver Sitiju. Bano je potvrdila da je to istina. "Oh, dakle mislite da je to dozvoljeno u islamu?“

"Da, proverila sam", odgovorila je Bano i izvadila telefon da im pokaže. Ponudila se da im pošalje video snimke o ženskom imamatu, ako žele ali su žene podigle obrve i otišle.

Muslimanske feministkinje koje se zalažu za ženski imamat u mešovitim i nemešovitim zajednicama pominju ime Um Varakah - pratilje proroka Muhameda, koja je vodila molitve u svojoj kući. One tvrde da je Muhamed tražio od Varake da svoju kuću pretvori u džamiju, čime je legitimizovao praksu ženskih imama. Za neke to jednostavno nije dovoljno ubedljiva činjenica. Prema Fikh savetu Severne Amerike (FCNA), ženski imamat je dozvoljen samo u džamijama za žene.

Nur, uprkos tome što je promenila živote mnogih – uključujući i život Bulden, koji je sada instruktorka trbušnog plesa – ponekad je manje sigurna u upotrebu reči imam, koja se tradicionalno odnosi na muškarca.

"Ne znam da li mogu da se nazovem imamom“, rekla je ona.

"Naravno da si imam!", doviknula joj je Bano.

"Pa, eto, možda i jesam“, rekla je Nur, smejući se. "Ovo nije karijera. To nije nešto što radim da bih zaradila novac. Ovo je moj poziv, moja odgovornost, koju mi je dao Tvorac.”

Kurir.rs