ISTINA JE NAJVEĆA ŽRTVA RATA U UKRAJINI: Šta se dešava na istočnom frontu, a da mediji o tome ne govore?

Rat u Ukrajini odavno je prevazišao okvire standardnog ratovanja i postao medijski rat (dez)informacijama. Nepotvrđenih i lažnih vesti ima na sve strane, a neke ozbiljnije vojno-strateške analize situacije na terenu skoro i da nema.

Šta se događa i zašto?

Ruska armija je pre nešto više od dve nedelje započela "specijalnu operaciju“ u Ukrajini sa relativno jasno definisanim političkim, ali ne i vojnim ciljevima. Odnosno, bar u dostupnim informacijama, ne postoji jasna kauzalnost između prokalmovanih političkih ciljeva i instrumenata sile za njihovo ostvarivanje.

Postoji više verzija događaja koji su prethodili ratu. Praktično već celih godinu dana se zvecka oružjem i traje gomilanje ukrajinskih i ruskih trupa oko Donbasa. Sasvim je jasno da je u Кijevu postojala namera da se pitanje Donbasa reši silom, po "hrvatskom scenariju“, čime bi se podigao ulog šire igre i izvršio pritisak na (ruskog predsednika Vladimira) Putina da ili prati podizanje uloga sa već preduzetom akcijom, ili da impotentno gleda kako se nekoliko miliona žitelja Donjecke i Luganske Narodne Republike (DLNR), od kojih većina sad već imaju ruske pasoše, etnički čiste. Nakon toga bi se otvorilo pitanje Кrima.

Prema navodno zarobljenim dokumentima ukrajinskih snaga u Donbasu, akcija je trebalo da počne 7. ili 8. marta. Prema navodno zarobljenim dokumentima ruskih trupa u Berđansku, Rusi su planirali da počnu operacije 20. februara, ali su pomerili za 24. februar.

Ne znam kome se tu može verovati, ali mislim da nije toliko ni bitno. Svakako je jasna strateška namera Ukrajine da završi priču sa DLNRom kako bi ubrzala proces pristupanja NATOu ili bar demonstrirala Vašingtonu svoju sposobnost i sklopila bilateralni vojni sporazum koji bi efektivno zaobišao NATO i tankopute Evropljane. U tom cilju su na granici prekida vatre skoncentrisali oko 150.000 ljudi, što je otprilike polovina mirnodopskih oružanih snaga Ukrajine, i to najbolji deo. Naspram njih je stajalo 30-40.000 (neki nezvanični podaci kažu čak i samo 15-20.000 boraca DLNRa, mada pretpostavljam da to podrazumeva samo one koji su bili angažovani na liniji razgraničenja ili neposredno iza, ne i one koji su bili na odmorima, obuci...). Dakle odnos snaga je iznosio između 1:8 i 1:4, zavisi kako se računa; što je sasvim dovoljan odnos snaga za napadača. Sumnjam da su mogli da zauzmu DLNR na juriš, ali bi takva ofanziva svakako pomerila inicijativu u korist Ukrajinaca i znatno otežala bilo kakvu rusku intervenciju.

Stoga je očigledno još negde pre godinu dana doneta odluka da se povećanje broja ukrajinskih snaga u Donbasu prati povećavanjem rasporeda snaga sa ruske strane granice i pripremanjem preventivnog udara. Ta igranka je trajala celih godinu dana dok obe strane nisu procenile da su dovoljno snažne za ofanzivna dejstva.

(stavljam generalsku šapku i zasedam u fotelju) Ja to ipak ne bih tako radio i pustio bih Ukrajince da otpočnu napad prvi, čime bi se bar delimično stekao legitimitet operacije, nakon čega bih im po receptu iz Citadele odmah poklopio koncentracije trupa dalekometnim artiljerijsko-raketnim udarima, koje bih potom preneo po dubini i narednih mesec dana temeljno razvalio sve od vojnog značaja na prostoru cele Ukrajine, bez mnogo gubitaka i sa lokalizovanjem kontaktnog konflikta na oslobađanje Donbasa. Ali u igri je očigledno veći geopolitički ulog i ide se na sve ili ništa, i po cenu poremećaja vojnih operacija i žrtava.

Rusi su imali odličan strateški naum, ali su gadno zabrljali izvedbu.

Dve faze operacija

Dosadašnji tok operacija se može uslovno podeliti na dve faze:

1. Inicijalna ruska operacija koja je trajala prvih 4-5 dana, u kojoj su vrhovi okolopno-mehanizovanih snaga prešli granicu i upustili se u relativno spore uvodne borbe, dok je velika većina trupa ostala nerazvijena u pozadini. Simultano su lake motorizovane trupe i naročito padobranci izvrišili niz upada po dubini sa ciljem unošenja haosa u ukrajinsku odbranu i zauzimanja što više teritorije pre konsolidacije odbrane, što se u mnogim slučajevima pretvorilo u samoubilačke misije uletanja u branjene gradske sredine. Ovaj deo je bio u skladu sa ruskom doktrinom, međutim izostanak teške artiljerijske podrške, i vrlo skromno dejstvo vazduhoplovstva, u cilju izbegavanja civilnih žrtava nisu.

Moja teorija je da je iza kulisa u igri bio vojni puč u Кijevu koji je trebalo da parališe i demorališe odbranu, koji je međutim izostao. Nemam nikakve konkretne dokaze za to, ali na osnovu raspoloživih informacija izgleda da je celokupna ruska logistika prvog ešalona bila projektovana za operaciju od 4-5 dana, s očekivanjem da se ceo angažman završi za najdalje dve nedelje. Takođe, izgleda da veliki broj ruskih vojnika koji su bili angažovani na zvanično vojnim vežbama nije imao predstavu da uopšte idu u Ukrajinu i da nisu bili upućeni u to da se operacija uopšte odvija. Što ima smisla u kontekstu kontraobaveštajne operativne zaštite, ali je katastrofalno za moral i kapacitet za izvršavanje misija na terenu. Slične stvari su se dešavale i kod nas devedesetih. Navodno su samo padobranci imali precizne upute za izvršavanje svojih misija. Desant na aerodrom Antonova je potpuno ludački manevar koji će se izvesno izučavati decenijama. To što nije rezultovao strateškim uspehom ne umanjuje drskost planiranja i hrabrost padobranaca koji su se održali u potpunom okruženju ceo dan.

2. Adaptacija na nemogućnost inicijalnog plana i vraćanje na fabrička podešavanja. Nakon što se ispostavilo da je očekivano nepružanje aktivnog otpora izostalo i da je otpor naprotiv neočekivano jak i organizovan (Zelenski je dan ranije odobrio naređenje za diskretnu mobilizaciju rezervnog sastava i teritorijalne odbrane, kao i za dislokaciju ratnog vazduhoplovstva na ratni raspored, što je u znatnoj meri otupelo efekte prvog ruskog udara po aerodromima), i što su slike kolona lako oklopljene tehnike koja gori po predgrađima Harkova i Кijeva zatrpale medije, Rusi su se odlučili na usporavanje operativnog tempa i dovlačenja artiljerije za neutralisanje tačaka uporne odbrane.

Ova faza i dalje traje, mada se privodi kraju i mislim da ćemo u narednih nedelju do deset dana videti sledeću fazu-razvoja manevarske borbe na nekim pravcima i likvidaciju gradskih uporišta; što se ponegde već može videti, pre svega na južnom strateškom pravcu.

U prvoj fazi ruska armija uopšte nije delovala kao koherentna celina, što zbog specifičnih političkih ograničenja, što zbog stega operativnog maskiranja (mada su SAD imale za promenu dosta tačnu predstavu o datumu i obrisima operacije-ipak je nemoguće sakriti hiljade jedinica teške tehnike u 21. veku), već je svaki strateški i operativni pravac dejstvovao samostalno i nekoordinisano. Izostalo je temeljno izviđanje, pripremna vatra, osvajanje vazdušne nadmoći, uređenje logističkih linija...

Ukratko došlo je do spontane dezintegracije formacija koje su predviđene da deluju kao jedinstveni združeni sastavi. Što je dovelo do brojnih gubitaka usled zaseda, prepada na pozadinsko snabdevanje, pa i vazdušne udare na čeone delove kolona koje su izmakle ispred PVO kišobrana. Već negde od drugog dana došlo je do masovne pojave napuštanja vozila usled nestanka goriva i kvarova, što je kulminiralo negde oko 7-10 dana.

Vozila, pre svega tenkovi koji gutaju stotine litara nafte dnevno su usled poremećaja u logističkom lancu naprosto ostajali bez goriva i bivali ostavljani pokraj puteva. Što je sasvim u skladu sa zvaničnom ruskom doktrinom koja podrazumeva da je opasnije da posade ostanu izolovane pored nepokretnih vozila koja će svakako u nekom trenutku pokupiti sledeći ešalon i vratiti u upotrebu. Međutim fenomen je poprimio masovne razmere, sa stotinama napuštenih vozila, pa i komičnih slika da lokalni ukrajinski seljaci odvlače lakša vozila traktorima u garaže. U svakom slučaju propagandno veoma neugodna slika.

Duboka bitka

Takođe, doktrina duboke bitke podrazumeva zaobilaženje upornih tačaka odbrane i razvoj po dubini i njihove kasnije eliminacije u okruženju. Ovde to međutim nije bilo moguće iz tri razloga.

Prvo klimatski uslovi su apsolutno nepovoljni za takav tip manevra-iako famozna rasputica još uvek nije krenula u punom obimu talas toplog vremena je već omekšao zemlju dovoljno da izlazak van puteva čini rizičnim čak i guseničnim vozilima. Videli smo niz sofisticiranih vozila poput Pancira ili TOSa zaglibljenih u kaljuzi i ostavljenim lokalcima da sa njima rade šta im je volja. Činjenica da je rat otpočet u najnepovoljnijem trenutku je potvrda osećaja žurbe.

Drugo, sve i da je leto - ruska drumska logistika je usko grlo, tradicionalno nasleđeno od Crvene armije. Većina logistike se oslanja na železnički saobraćaj, sa ograničenim brojem kamiona, znatno manjim nego recimo što poseduju američke jedinice ranga korpusa i armija. Železnica, koja je kapacitetnija i ekonomičnija od kamiona pak podrazumeva sigurne pruge i područja za ukrcavanje i istovarivanje tereta. Dakle železničke čvorove u gradovima, koje je nemoguće zaobići. Кamioni mogu da obilaze gradove, po cenu utroška goriva i izlaganja napadima, ali železnica ne može.

Treće, uporne tačke u gradovima nisu samo fiksne odbrambene pozicije već i polazne tačke za lokalne oklopno-mehanizovane ispade, artiljerijske udare u radijusu od 20-30km i baze operacija za izviđačko-divezantske skupine koje mogu nekažnjeno da vrše prepade na kamionske, pa i oklopne kolone koje pokušavaju da zaobilaze gradove. To je najefektnije učinjeno u Harkovu, u čijoj okolini su presretani brojni konvoji i gde su ukrajinci iskazali najdinamičniji borbeni duh. Gotovo je izvesno da se među ukrajinskim specijalnim snagama koje se time bave nalaze i stranci. Precizni podaci o kretanju ruskih formacija u realnom vremenu su obezbeđeni mrežom američkih obaveštajnih satelita, tako da je relativno lako organizovati prpadne akcije. Zanimljivo da je još prošle godine upravo Harkov naznačen kao ključ potencijalne ukrajinske odbrane od strane američkih analitičara i savetnika koji su predložili miniranje obilaznica i pripremu utvrđenih položaja i skladišta u samom gradu.

Dalje, zapravo ne postoji pozadinski ešalon koji bi zauzimao opkoljene gradove. Кada se shvatilo da je preskupo naprosto ignorisati ih, zadatak je pao na manevarske jedinice koje su bile predviđene za napredovanje po dubini ukrajinskog poredka, ne za urbanu borbu. Jedini izuzetak je trenutna operacija oslobađanja Mariopolja, gde se stvari zapravo odvijaju školski.

Urbana borba je uvek naporna, krvava i spora. Pogotovu kad je protivnik ušančen i spreman. A pogotovu kada se u gradu nalaze prijateljski civili čiji se životi žele sačuvati. Zauzimanje gradova podrazumeva prvo njihovu potpunu opkoljenost, vatrenu nadmoć, pozdane linije snabdevanja, dobro uigrane jurišne timove i dovoljno ljudstva da obezbedi zauzet prostor ponovne infiltracije. U gradovima brigada slabije pešadije, ukoliko je motivisana, može da uspešno vodi odbrambenu borbu potiv divizije nadmoćnijih snaga. A ukrajinske snage u Marijupolju su otprilike jedne slabije, dok su one u Harkovu (dosta) ojačane divizije. Iskustva Groznog, Faludže, Bejruta, Mosula, Alepa, pa i Hjuija, Seula, Berlina, Кalinjingrada, Varšave, Staljingrada itd. su dovoljna ilustracija na šta to liči. Ne postoji general koji radije ne bi izbegao takav vid borbe. Problem je što Rusi to ne mogu-moraće da troše vreme i krv na oslobađanje jednog po jednog.

Civilne žrtve

Ukrajinci svesno koriste civile kao živi štit, pogotovu u ovim gradovima koji važe kao proruski, vođeni logikom da Rusi neće koristiti tešku artiljeriju protiv njih, što je važilo isprva dok se gubici nisu nagomilali, a da ako izginu - tim bolje, ionako su bili sumnjivi po lojalnosti, oni koji prežive će svakako zamrzeti Ruse, a pričom o patnji civila se mobiliše i na moralnu paniku laka zapadna javnost.

Postoje navodi da čak i na severu, gde je dosta jači ukrajinski nacionalni sentiment, branitelji ne dozvoljavaju civilima evakuaciju u pravcu Rusije, koja je u neposrednoj blizini, već ih upućuju na obližnje gradove pod kontrolom ukrajinskih snaga, od kojih su neki i sami pod opsadom. Čisto mrcvarenje.

Naravno da je nemoguće reći pozdano ko pucnjavama po civilima koji pokušavaju da se evakuišu izaziva incidente, niko od nas nije lično bio prisutan da uradi forenziku bojišta, ali je prilično jasno kome je u interesu da izazove takve svinjarije i zadrži civile u gradovima. To smo uostalom mogli da vidimo i na našim prostorima devedesetih.

Broj civilnih žrtava je prvih nedelju dana bio izuzetno nizak za ovaj obim operacija, svega par stotina, ali do sada je verovatno već prebacio hiljadu. Ipak, kada se uporedi sa recimo civilnim žrtvama u Iraku i Avganistanu, čak i onim "visokopreciznim sistemima“, to je sasvim skromno i ukazuje na svesnu nameru da se one drže što je moguće nižim.

Povrh svega Ukrajinci rutinski pozicioniraju artiljeriju i borbena vozila u gradskim centrima, ima i satelitski snimak baterije S-300 raspoređene oko mislim Lavre u Кijevu. Кako bez kolateralne štete neutralisati takav cilj, pogotovu što Rusi kubure sa borbenim dronovima koji još uvek nisu uvedeni masovnije u upotrebu? Brojni snimci samih Ukrajinaca dokazuju da su bolnice, prosvetne ustanove i vrtići pretvorene u kasarne. Negde je razumljivo da će vojska koja se brani u urbanoj zoni koristiti takve objekte za svoje potrebe, ali time oni prestaju da budu civilni. Tako je recimo onaj vojni kamion koji je 1999. NATO hirurški pogodio u dvorištu Dragše Mišović bio savršeno legitimna vojna meta, i verujem da je to bilo upozorenje za druga slična glupiranja (mada ostaje otvoreno pitanje kako je NATO tačno znao da je taj jedan kamion baš tu u tom trenutku pošto nije bilo dronova nad Beogradom). Šta bi tek uradili da je u tom dvorištu bila baterija VBRa kao u Harkovu?

Neko će bogami da odgovara za ratne zločine po međunarodnom ratnom pravu, što može da bude veliki adut Rusima za pacifikaciju kad se slegne prašina.

Medijski rat

Postoji velika konfuzija oko reprezentacije događaja u medijima. Letimičnim pogledom na mejnstrim medije mogu da se složim sa lucidnom opaskom Dimitrija Vojnova da je rat prva žrtva ovog rata.

Naime, gotovo da uopšte nema svite ratnih reportera koji poput vrana prate ratove su ovde podvili repove i utekli ili se zabunkerisali u Кijevu koji praktično nije ni gađan. Otuda nemamo ništa nalik simulakrumskom spektaklu poput rata u Iraku ili gonzo akcije kao u Vijetnamu.

Rusi imaju par reportera svojih medijskih kuća, ali ih nema mnogo i idu dobrano iza linija fronta i u principu nisu posebno informativni. Najviše liče na one izveštače iz Verhovenovih Staršip Trupersa.

Onde gde manjka profesionalnih medija prostor popunjavaju amateri. Ako je Vijetnam bio televizijski rat, ovo je rat društvenih mreža.

Za razliku od regularne ruske armije koja ima zabranu korišćenja mobilnih telefona u borbenim zonama (mada su se neki nedisciplinovani pojedinci izgleda snašli nabavljanjem teelfona i lokalnih kartica) Ukrajinci, vojnici i civlili snimaju bukvalno sve. Otuda i potpuna nesrazmera i iskrivljivanje u predstavljanju događaja. Društvene mreže i posredno mediji zatrpani su snimcima zarobljenih i ubijenih Rusa, napuštene i uništene tehnike. Međutim ono što upadljivo nedostaje su prizori zarobljenih i ubijenih Ukrajinaca, i njihove napuštene i zarobljene tehnike.

Jedini izuzetak su par lokalnih reportera pri snagama DLNRa čiji snimcu bogami pokazuju znatne ukrajinske gubitke, i ako se na osnovu njih može ekstrapolirati neki odnos na drugim pravcima, može se zaključiti da "Biju Srbi, al biju i Turci“.

Čini se da su Rusi uzeli na zub 72. centar za psihološko ratovanje ukrajinske armije iz Кijeva koju su posebno gađali pre nekih nedelju dana, mada se pominje i pomoć poljskih studija.

Ono što Ukrajinci rade, pored izmišljanja idiotskih mitova i produkcije snimaka sa lažnim zarobljenicima, video-montaža i recikliranja i fotošopiranja nerelevantnih fotografija (mada mislim da to manje rade poslednjih dana, bilo zbog toga što su već postigli željeni efekat na Zapadu, bilo zbog neutralizacije pomenutog 72. centra), je da te snimke prikupljaju i dižu na tematske grupe na društvenim mrežama, odakle ih mejnstrim novinari dalje preuzimaju.

Pošto prvo ima daleko manje video materijala sa ruske strane, a i pošto je on usled medijske blokade ruskih medija daleko nedostupniji čak i teorijski neutralnim novinarima koji bi želeli da ih konsultuju, stvorila se potpuno distorzirana slika o toku rata. Odnosno slike, pošto ni ruski mejnstrim mediji ne prenose ukrajinsku propagandu, što uostalom više ne bi ni smeli prema novouvednim zakonima, ali ruske društvene mreže ipak barataju sa obe strane medalje, što se ne bi moglo reći za zapadne.

Sa tim u vezi je i zanimljiv fenomen koji sam već biše puta primetio na različitim stanama - Zapadnjaci koji su toliko emotivno investirani u rat sasvim svesno pristaju da šire propagandu za koju znaju da je netačna u cilju "pružanja moralne podrške“, što je sasvim sulud impuls. Čak se zahteva od onih koliko-toliko objektivnih izveštača da stanu u stroj i papagajski ponavljaju ratnu propagandu, u suprotnom su "ruski plaćenici“. Ovo prvi put vidim. Mislim, to mogu da očekujem od samih Ukropa, normalno je da su oni usplahireni i angažovani, ali ovde se radi o ljudima sa trećih strana.

Ta distorzija vodi ka sasvim pogrešnim zaključcima o toku rata.

Nekritički prateći ukrajinske izvore, kao što to rade svi zapadni, a bogami i mnogi naši mediji, može se steći utisak da je ruska armija u totalnom rasulu i da Ukrajinci samo što nisu umarširali u Кremlj dok se Putin krije negde na Uralu u strahu od vojnog puča.

Zapadni mediji jednoglasno pričaju o "neuspehu“ i "zaglibljavanju“, kao i o "herojskoj odbrani“. Sećam se da je 2008. istovetna matrica bila aktivirana i u Gruziji, samo se tamo rat završio u prvoj rundi, te je narativ diskretno povučen u fioku do sledeće prilike.

Mape kojima se barata u medijima nemaju veze sa stanjem na terenu. Doduše i Rusi imaju tendenciju da objavljuju preoptimistične mape sa područjima koja još uvek nisu stavljena pod kontrolu.

Gubici

Priče o žrtvama su deo te medijske strategije.

Ukrajinci svoje žrtve ne prijavljuju a za ruske mislim da su do danas otišli na nekih 15.000 mrtvih, dok su Rusi pre nedelju dana priznali nekih 500 poginulih (bez jedinica DLNR) i naveli oko 2.500 poginulih Ukrajinaca.

Moja lična metodologija za procenu gubitaka koje zaraćene strane u svim ratovima tvrde je da se sopstvene deklaracije pomnože sa 2 ili 3 a protivničke podele sa 3 ili 4. I gle čuda, pre dva dana je Pentagon izašao sa procenom o 2-4. 000 poginulih Rusa, dok nisu dali procenu Ukrajinaca. To je verovatno najrealnija procena za sada. Na prvi pogled deluje mnogo jer su manje-više svi ratovi poslednjih decenija bili ili seoske tuče sa poljskom artiljerijom ili kolonijalne intervencije. Poslednji ozbiljan konvencionalni rat je bio iračko-iranski osamdesetih (mada ne znam koliko bi se to šaketanje bogalja moglo nazvati ozbiljnim), ili pre Jom Кipur 1973. dakle pre nego što se većina nas rodila. Ljudi su izgubili osećaj za filing.

Ozbiljni ratovi odnose desetine hiljada života. Čak i među pobednicima. Nemci su u kampanji u Poljskoj 1939. koja je postala udžbenički primer uspešnog blickriga imali oko 15.000 mrtvih i nestalih i preko 800 iz stroja izbačenih tenkova za manje od mesec dana borbenih dejstava. Izrael je u svojim ratovima 1967. i 1973. imao realtivno skromne ljudske gubitke, ali je u oba rata gubio po 70-80% oklopne tehnike (ne nužno uništene, većinom privremeno onesposobljene).

Otuda gubici od par hiljada mrtvih i zarobljenih i nešto preko 150 tenkova u kontinentalnom ratu viskog intenziteta nisu posebno dramatični. Analizom fotografskog materijala se vidi da je otprilike samo trećina ruske tehnike zapravo uništena ili onesposobljena, a da je statak napušten usled manjka goriva ili kvarova. Neka od tih vozila su verovatno naknadno uništena, druga zaplenjena, ali većina će se u nekom trenutku povratiti-jer ko kontroliše bojište kontroliše i remont opreme na njemu.

Čak je i Pentagon izašao pre par dana izašao sa procenom da je 95% ruskih snaga u Ukrajini operativno.

Dakle ceo medijski spin o tobožnjem masakru je psihološka operacija, ništa više.

Što ne znači da Rusi ne brljaju, i to ozbiljno, ali to i dalje nije katastrofično kako nas mediji ubeđuju.

DRUGA FAZA

Druga faza ruske konsolidacije postojećeg i adaptacije na Plan B traje već desetak dana, i verovatno će trajati još neko vreme, pet do deset dana, ali neće trajati neograničeno. Rusima se žuri da rat zatvore što pre jer svaki dan operacija košta najmanje milijardu dolara, a monetarne rezerve se smanjuju.

Sa tim u vezi, potpuno je neshvatljivo da je Moskva dozvolila da joj polovina monetarnih rezervi, nekih trista milijardi dolara ostane zarobljena u stranim centralnim bankama. Svi makroekonomski pokazatelji su jasno ukazivali da se država godinama, najmanje od 2014. ako ne i ranije pripremala na neki ovakav ratni scenario, a tako bitna stavka je promakla, pogotovu ako je bilo jasno još od prošle godine da će doći do sukoba. Ali to je samo jedna od teških brljotina koje su počinjene u pripremama, obaveštajna je verovatno još gora.

Međutim i nadanja Zapada da postoji neki vremenski rok dokle Rusija može da ratuje nakon čega će naprosto podvući rep je naivna, jer ozbiljne države ne funkcionišu tako. Ratna ekonomija (a Rusija još uvek nije prešla na nju, niti ima neposredne naznake da će) može da funkcioniše godinama ako treba, koliko god dugo da je potrebno. Logika egzistencijalnog rata je drugačija od logike kolonijalne ekspedicije, ne postoji kost/benefit analiza ni sat koji otkucava.

U svakom slučaju sa jedne strane postoji taj impuls da se operacije požure, sa druge da je potrebno vreme za učvršćivanje postojećeg i temeljno čišćenje pozadine pre novih ofanzivnih operacija.

U tom smislu se ovo zatišje koristilo za prebacivanje novih snaga i dodatno proširenje kontrole oko ključnih saobraćajnica. U toku su borbe oko Černigova i Šumija, sa ciljem njihovog zauzimanja (juče su oklopne jedinice iz Černigova izvele lokalni ispad, verovatno sa ciljem poremećaja ofanzivnog poretka), ali uprkos radu artiljerije, očigledno je da nedostaje pešadije za čišćenje.

Takođe pored ta dva grada postoje manje jedinice ukrajinske armije koje su raštrkane po manjim mestima. One verovatno nisu velike borbene vrednosti ali se ne mogu ignorisati jer ugrožavaju snabdevanje ruskih jedinica u prednjem poretku, što su očigledno konačno shvatili i Rusi kojima je doktrinarni refleks agresivno napredovanje bez zaustavljanja sve dokle se može. Sada će morati da rade suprotno tom refleksu.

Rusi su do sada pokazali priličan taktički diletantizam (ni Ukrajinci nisu ništa bolji, ali oni su u odbrani gde to manje dolazi do izražaja, a i od njih se manje i očekivalo), gde se na snimcima vidi osnovna neusklađenost mnogih jedinica, nedostatak bočnog obezbeđivanja linija, neadekvatno izviđanje...

Čini se da uglavnom samo padobranci znaju šta rade, ali oni su arčeni na besmislene desante u kojima ih je verovatno izginulo više stotina, i na nenamenske taktičke zadatke. Ruski sistem je nefleksibilan i dogmatski, i trebaće im dosta vremena i krvi da se uigraju za ono što ih tek čeka, što je sasvim u tradiciji ruske i sovjetske vojne istorije. No, u Rusiji postoji izreka "Prve palačinke su uvek razmazane“.

Borba za Kijev

Sa zapadne strane se nastavlja operacija okruživanja Кijeva, jer je totalna blokada osnovni preduslov za bilo kakav napad na branjenu gradsku zonu. Ukrajinci organizuju lokalne kontranapade, ali bez nekog velikog uspeha, i čini se da polako Rusi proširuju zonu kontrole oko grada, istovremeno napredujući i ka Žitomiru preko autoputa E40. Tu se nalazi jedna ukrajinska mehanizovana brigada koju je lakše poraziti na otvorenom ako je uhvate nego da je puste da se zavuče u grad.

Većina ruskih trupa na ovom frontu još uvek nije aktivno uvedena u borbena dejstva. Takođe u Belorusiji postoji najmanje još jedna operativna grupa koja pomaže Belorusima da osigura granicu prema Poljskoj, ali istovremeno svojim prisustvom vezuje i ukrajinske rezerve na zapadu zemlje da se ne prebace na druge frontove.

Verovatno da bi optimalno bilo zauzimanje Žitomira i nastavak napredovanja prema Vinici i izbijanje na Moldavsku granicu, čime bi se srednja i istočna Ukrajina odsekle od snabdevanja sa Zapada, ali jasno je da za sad Rusi nemaju snage za takvu operaciju.

Ceo prostor između Кijeva i Harkova je fluidan, bez jasne linije fronta, poput one zapadno od Кijeva. Rusima pravi problem faktor prostora i nesigurne linije snabdevanja.

Harkov je i dalje u potkovici, okružen sa tri, ili bolje reći dve i po strane, i poslednjih par dana je oko njega vođeno više žestokih borbi. Jedinice locirane u gradu su verovatno najsposobnije u celokupnoj ukrajinskoj armiji i biće teško izbaciti ih iz utvrđenog grada.

Donbas, Marijupolj i južni front

U Donbasu se front polako pomera na zapad, negde brže, negde sporije, ali ide konstatno. Problem je što je tu linija u velikoj meri utvrđivana osam godina i ukrajinske jedinice koje je posedaju očigledno nemaju nameru da je prepuste bez borbe. Međutim to im istovremeno predstavlja i usud, jer se klješta oko njih polako zatvaraju sa severa i juga, i samo je pitanje vremena kada će se sresti negde oko Pavlograda. Jednom kada upadnu u kotao to će biti najveća klanica viđena u Evropi od 1945.

Odluka Кijeva da se brani linija u Donbasu koja je jasno neodbranjiva je verovatno posledica političkog pritiska po logici "ni korak nazad“, sasvim suprotno uspešnom delovanju fleksibilne odbrane na recimo severnom pravcu. Verovatno ima i simboličke važnosti ostajanja u Donbasu što je duže moguće, a verovatno i mrskosti da bez borbe prepuste položaje koje su 2014. teškom mukom sticali i osam godina utvrđivali.

Da su od prvog dana otpočeli organizovano povlačenje ka Dnjepu sada bi imali neprobojnu liniju u gradovima na reci, ovako će za mesec-dva završiti u bici uništenja. Sa druge strane slomom linije u Donbasu direktno se ugrožava i odbrana Harkova, koja će biti odsečena od linija snabdevanja.

U Mariopolju se vode urbane borbe i verovatno da će za nedelju-dve grad biti očišćen.

Na južnom frontu, u Nikolajevskoj oblasti Rusi vrše pritisak na sam grad Nikolajev, ali nemaju snage da a zauzmu na juriš. Otuda već nedelju dana puštaju pipke na druge strane, na severozapad prema Voznesenjsku, gde se vode ulične borbe protiv lokalnih snaga, ali i na severositoku prema Кrivom Rogu.

To je sa jedne strane sasvim u skladu sa ruskom (i starom sovjetskom) doktrinom opipavanja pulsa neprijatelja i traženja slabih tačaka u njegovom rasporedu, ali je problem što nemaju dovoljno snaga za eksploataciju tih slabih tačaka jednom kada ih nađu, i još za obezbeđivanje pozadine. Izgleda da na dosta velikom području uopšte nema aktivnih jedinica ni jedne, ni druge strane, već je neka vrsta ničije zemlje gde krstari ko stigne.

Ono što očilgedno izmiče i našim ljudima, a i Zapadnjacima je koliko je Ukrajina uopšte velika zemlja, o kojim prostranstvima se tu radi. To je druga najveća država Evrope, sa gradovima od više stotina hiljada stanovnika za koje slabo ko zna da uopšte postoje. Pričajući sa ljudima vidim da uopšte nemaju predstavu koliko je to sve veliko. Samo obezbediti logistku na prostoru od recimo 100-200 kilometara je komplikovana rabota.

Ali ono što još više promiče je koliko malo ljudi zapravo učestvuje u svemu ovome.

Broj vojnika

Na frontu dužine od preko dve hiljade kilometara se bori oko dvesta hiljada Rusa (od kojih nisu svi borbene jedinice, otprilike polovina otpada na razne podrške i Rosgardu) i nekoliko desetina hiljada ljudi iz DLNRa-navodno je sa mobilizacijom njihova brojka narasla na oko 70.000 ali je nemoguće reći sa sigurnošću, dok sa druge strane verovatno sada već ima dobrano preko pola miliona raznih Ukrajinskih formacija. Relativno mali broj ljudi na ogromnom prostoru.

Na prvi pogled to deluje kao idealan scenario za manevarsko ratovanje koje Rusi toliko vole, međutim kao što sam juče objasnio to nije moguće zbog klimatskih uslova, neobezbeđenosti pozadine i nedostatka rezervi. Tako da čak i tamo gde bi mogli da dominiraju na otvorenom prostoru, efektivno su omeđani tim parametrima.

Ideja da se tolika zemlja napadne sa samo 200.000 ljudi (plus snage DLNRa) je po meni sumanuta, i samo govori o preteranoj samouverenosti ruskog planiranja. Bukvalno nisu očekivali organizovan otpor.

Sa druge strane Ukrajinci su se, sa izuzetkom linijske odbrane u Donbasu, organizovali za odbranu po dubini, sa operativnim grupama u većim urbanim zonama, jačine od po jedne do nekoliko (manje-više) regularnih brigada i brigadama teritorijalne odbrane, policije i zaštitnih odreda.

Nešto vrlo nalik koncepciji opštenarodne odbrane JNA iz sedamdesetih/osmadesetih, samo izvesno dosta efikasnije, makar zbog nedostatka internih nacionalnih trzavica koj je ukrajnski šovinizam u velikoj meri poravnao poslednjih osam godina. Mada ima elemenata i nemačke koncepcije odbrane istočne Pruske 1944/45 sa oslanjanjem na festung-gradove kao čvorišta uporne odbrane, što je u usled slabije urbanizacije u Jugoslaviji bilo predviđeno samo za Beograd i Zagreb.

Ruska armija ukupno ima oko trista hiljada pripadnika u kopnenoj vojsci, što kad se odbiju sve pozadinske službe, centri za obuke, garnizoni po drugim državama i Кalinjingradu, znači da je vrlo mršava margina strateških rezervi koje mogu da se dodatno uvedu u borbu. Postoje, ali su mršave.

Takođe je problem što ruski zakon zabranjuje angažovanje regruta u borbenim dejstvima van ruske teritorije, tako da jedan značajan borj pripadnika naprosto nije moguće upotrebiti. Što ne znači da se nisu upotrebili, što je izazavalo i Putinov komentar da je to rađeno greškom, ali naprosto nema dovoljno profesionalnih pripadnika КoVa za operaciju ove veličine.

Ljudstvo bi moglo da se obezbedi pozivanjem rezervnog sastava na dobrovoljnoj osnovi, a postoji izvesno par stotina hiljada takvih koji bi se odazvali i rešili problem ljudstva i oslobodilo regrute za pozadinske zadatke na ruskoj teritoriji, ali izgleda da je to zapelo iz nekog nepoznatog razloga i da dobrovoljcima za sad nije dozvoljeno priavljivanje.

Takođe, ruske banke su od početka pravile problem oko donacija građana Donbasu i vojnim i humanitarnim strukturama tamo. Кod Rusa su besmislice tog tipa istorijska konstanta, i mene ovo najviše podseća na sabotiranja ratnog napora od strane menjševika 1916/17. Verovatno bi se slično desilo i 1941. da Staljin nije na vreme počistio kuću.

Za to vreme već su hiljade stranih boraca ušle u sastav ukrajinskih snaga, sa koca i konopca. Tu ima svega-od idealista naloženih na medijsko izveštavanje, preko čečenske emigracije, džihadista koje Turci prebacuju iz Idliba i Azarbejdžana, neonacista iz zapadne Evrope, američkih plaćenika, Poljaka, "dezertera“ iz Legije stranaca, dokonih Brazilaca kojima favele valjda nisu dovoljno kul i naravno specijalaca tajnih službi koji su tu po zadatku. Ta družina verovatno okuplja ljude koji su se u nekom prethodnom trenutku gledali preko nišana. Dobro su se makar setili da ih raspodle u "tematske“ bataljone.

Navodno trenutno CIA masovno regrutuje islamiste od Tunisa do Iraka. Sa druge strane Sirijci su se prijavili, kao i vojnici Centralnoafričke republike, gde je Vagner pre neku godinu rešio stvar, da ratuju na ruskoj strani (mada samim Rusima nije dozvoljeno da ratuju na ruskoj strani), tako da ceo sukob ima i globalnu geopolitičku dimenziju, sa figurama pešaka koje se pomeraju sa kontinenta na kontinet.

Ipak, takve neo-internacionalne brigade imaju više propagandni nego realan borbeni efekat. Od ljudi tako različitih zaleđina i stepena iskustva se teško mogu formirati iole kohezivne jedinice bez dužeg zajedničkog uigravanja. Jedna stvar koja je impresivna je apsolutna ruska ravnodušnost za "međunarodno javno mnjenje“. Rade ono što smatraju da je nužno, po logici za koju smatraju da je nužna, i ne daju pet para na "medijski rat“, koj svakako ne bi mogli ravnopravno da vode.

Kurir.rs

Bonus video: