Saradnik Fondacije za odbrambenu demokratiju, nekadašnji američki marinac, vojni analitičar i autor Bil Rođio ocenio je da će Zapad napraviti veliku grešku ako pomisli da Rusi gube u Ukrajini.

Dok ruska brutalna invazija na Ukrajinu traje već četvrtu nedelju, fizički rat besni u gradovima i selima, dok se informativni rat vodi u etru, na internetu i društvenim medijima.

Na stvarnom bojnom polju, ruska ofanziva je nesumnjivo usporila tokom protekle nedelje. Ali ono što se opisuje kao "zaustavljeno" napredovanje može biti rezultat toga što su Rusi odvojili vreme da reorganizuju svoje snage i poboljšaju svoju logistiku, naveo je Rođio u tekstu za Dejli mejl.

Na zapadnom frontu informacionog rata, od prvih dana sukoba rečeno nam je da će se ruska vojska raspasti zbog velikih žrtava i prebega, gubitka tenkova, oklopnih vozila, artiljerije i aviona i domaćeg otpora.

Snimci ruskih neuspeha preplavili su medije, a začudo, malo je izveštavanja o ukrajinskim gubicima.

Pa ipak, više od tri nedelje nakon rata, Vladimir Putin ostaje predsednik i ruska ratna mašina se nije srušila, već u stvari nastavlja svoje mukotrpno, nesavršeno i neuredno napredovanje.

Ukrajina je definitivno dobila rat na društvenim mrežama i u štampi. A to prosečnom zapadnom gledaocu daje utisak da su pobedili i u stvarnom ratu.

Pored toga, Pentagon je odlučio na korak bez presedana, organizovanjem dnevnih brifinga o ratu, iako SAD ne učestvuju u sukobu, a procene Pentagona često su usko povezane sa ocenama ukrajinske vlade.

Ovo nije osuda zapadne upotrebe informacija i dezinformacija, naglašava Rođio.

Ove taktike igraju važnu ulogu u upravljanju sukobima. Ali Zapad ne treba da se zavarava verujući da će Ukrajinci biti spaseni željom.

Rusija je vodila sopstvenu nespretnu kampanju dezinformisanja u nastojanju da pokaže da je njen narod ujedinjen u Putinovoj takozvanoj "specijalnoj vojnoj operaciji“ – nazivu koji je dao svojoj invaziji i ratu.

Rusija je u petak organizovala masovni miting u nastojanju da pokaže da ruski narod stoji iza njega. U međuvremenu, hiljade Rusa je uhapšeno zbog protesta protiv rata.

Putin je takođe izdao jezivo upozorenje neistomišljenicima u svojoj zemlji, upoređujući ih sa insektima i signalizirajući novu represiju, dok donosi zakone koji proteste čine nezakonitim, a demonstranti podležu novčanim, pa čak i zatvorskim kaznama.

Vođa ujedinjenog cilja ne koristi ovu taktiku, navodi on.

Dok svaka strana pokušava da promoviše svoj narativ uspeha, jedan potencijalni znak pravog stanja ukrajinske odbrane je nedavni ustupak Volodimira Zelenskog u pogledu članstva u NATO-u.

Izgleda da je Zelenski popustio jednom od Putinovih zahteva, i razloga za pokretanje invazije

"Jasno je da Ukrajina nije članica NATO-a; mi to razumemo“, rekao je ukrajinski predsednik. "Godinama smo slušali o naizgled otvorenim vratima, ali smo čuli i da nećemo ući tamo. To je istina i ona se mora priznati."

Bez članstva u NATO-u, Zelenski mora da se osloni na zapadne isporuke oružja, sankcije, ekonomski embargo i druge oblike meke podrške. Ostaje da se vidi da li su ovi napori dovoljni da preokrenu tok protiv Rusa.

Istina na terenu je da Ukrajinci svuda pružaju snažan otpor u nastojanju da odbrane svoje gradove i nateraju Ruse da plate za svaki pedalj zemlje.

Ali osim brzog zauzimanja Kijeva i kolapsa vlade predsednika Zelenskog, ruski napad na Ukrajinu će potrajati.

Konvencionalno ratovanje je vreme, ljudstvo i oprema koje zahtevaju napor, a brze pobede su retke.

Moramo zapamtiti da je američkoj vojsci bilo potrebno tri nedelje da zauzme Bagdad i 42 dana da osvoji Irak 2003. godine.

Ruska vojska je daleko manje vešta od američke, a Ukrajinci su superiorni branioci i više motivisani od vojske Sadama Huseina.

Ruska ofanziva je pokrenuta na više frontova i ima četiri glavna cilja: glavni grad Kijev; Harkov, drugi najveći grad Ukrajine i sever; istok, uključujući oblasti zapadno od regiona Donbasa, i jug, uključujući luke na Crnom i Azovskom moru.

Ruska vojska je koristila mešavinu manevara i opsadnog rata u nastojanju da postigne svoj cilj slamanja ukrajinske vojske i vlade i osvajanja ogromnih regiona zemlje.

Tamo gde su Ukrajinci pružili jak otpor u gradovima, ruske snage ih zaobilaze kako bi zauzele druge ključne ciljeve, dok Rusi u isto vreme pokušavaju da opkole gradove i potisnu ih u pokornost smrtonosnim vazdušnim i artiljerijskim udarima.

To se najlakše može videti na severu na harkovskom frontu, gde su ruske trupe udarile u zid severno od grada.

Ruska vojska sada pokušava da opkoli Harkov gađajući ga artiljerijom.

Oni su takođe poslali trupe na jug prema gradu Izijum, za koji su zvaničnici američke odbrane rekli da je juče zauzet.

Ako Rusi uspeju da se probiju južno od Izijuma, mogu da opkole ukrajinske trupe u severoistočnom delu Ukrajine i odseku ih od snabdevanja.

Ovo je klasičan vojni manevar. Jednom kada je sila opkoljena, počeće da im ponestaje potrepština, poput hrane i municije.

Ponestane municije i ne možete da se odbranite – tako je jednostavno.

Na jugu, situacija je takođe teška za Ukrajince, jer Rusija kontroliše sva veća priobalna područja osim Odese i Marijupolja. Potonji grad je potpuno opkoljen, pod konstantnom artiljerijskom paljbom i izgladnjen.

Ruske snage usporavaju guranje ka severu odatle.

Dalje na zapad, Odesa se pokazuje kao tvrd orah, jer ruskim snagama je teško da dođu do grada.

Neke ruske snage se takođe guraju na sever do Krivog Roga sa verovatnim ciljem da stignu do Dnjepra. Ako bi Rusi stigli do Dnjepra, čitava istočna Ukrajina bi bila u opasnosti da padne u ruke Rusa.

U i oko Kijeva situacija se za Ukrajince za sada stabilizovala. Ali ruske snage su na periferiji grada, a otvorene su samo oblasti južno od Kijeva.

Ukrajina, razumljivo, daje prednost odbrani svoje prestonice. Međutim, ovo verovatno povlači resurse sa drugih frontova.

Zapadno od Kijeva, ruske snage su pojačale dugometne napade, pogađajući ukrajinske baze raketnim udarima, uključujući neke ključne vazdušne baze u blizini granice sa Poljskom.

Dok su informativne kampanje zamaglile realnost situacije na terenu, ono što je takođe postalo jasno jeste da ruska vojska ne predstavlja konvencionalnu pretnju za NATO. Manje članice koje nisu članice NATO-a, poput Moldavije, nisu te sreće.

Kakve god uspehe ruska vojska bude imala u Ukrajini, operacija je otkrila ozbiljne nedostatke u njenoj sposobnosti da vodi rat protiv protivnika sa naprednim oružjem i sofisticiranom taktikom.

Nesposobnost ili nespremnost ruskih vazduhoplovnih snaga da steknu vazdušnu superiornost nad celom Ukrajinom protiv manje sposobnog neprijatelja postavlja pitanja o njenom učinku u potencijalnom ratu protiv Zapada.

Vazdušne snage NATO-a su daleko superiornije od ukrajinskih i vrlo verovatno bi uništile ruske oklopne snage, kopnene snage i njihovu logističku podršku.

Kopnene snage NATO-a bi iskoristile nesposobnost ili nespremnost ruske vojske da rasporedi svoju pešadiju za zaštitu od mobilnih protivoklopnih timova.

Na kraju, Ukrajinci trenutno igraju na vreme, polako ustupajući teren dok "smanjuju" ruske oklope i pešadiju.

Strategija Rusije je takođe zasnovana na vremenu; njene ofanzive na više frontova takođe nastoje da smanje ukrajinske snage, a da bi ih opkolili potrebno je vreme.

Ostaje da se vidi da li je vreme na strani Ukrajine ili Rusa. Za oboje se mogu dati dobri argumenti.

Ratovi se na kraju svode na volju – volju da se žrtvuju vojnici, civili, materijal i zemlja kako bi se postavili uslovi za pobedu. Obe strane su pokazale da imaju volju da nastave borbu.

Kurir.rs